Opšte pravilo za vrednovanje zaliha je:

•  Cena koštanja ili tržišna cena, koja god je niža.

Po pravilu, zalihe se vrednuju po istorijskoj nabavnoj ceni ili po punim troškovima proizvodnje COGS Cost of Goods Sold. Ako prodajne cene opadnu ispod prvobitne istorijske nabavne cene ili punih troškova proizvodnje, tada se zalihe moraju vrednovati po toj, nižoj ceni.

Primer

Kompanija ima sledeće podatke za jedan proizvod u EUR:

Zalihe se prikazuju (vrednuju) u Bilansu stanja u iznosu od 100 EUR. Ako bi tržišna cena proizvoda iznosila 80 EUR, kompanija bi morala da napravi nivelaciju zaliha i da spusti vrednost zaliha na 80 EUR. Razlika od 20 EUR bi bio trošak kompanije odnosno umanjivanje profita.

Za vrednovanje zaliha mogu da se koriste tri različite metode:

• Prosečne cene
• FIFO First In First Out (prvi unutra prvi napolje)
• LIFO Last In First Out (poslednji unutra prvi napolje)

Svaka od ovih metoda daje različite iznose zaliha u Bilansu stanja, kao i različite iznose COGS u Bilansu uspeha.

Primer

Kompanija je imala na zalihama 1.000 komada po 8 EUR. Posle toga je nabavila sledeće zalihe:

Kompanija je prodala 3.000 komada, odnosno ostalo je 1.000 komada na zalihama. Vrednost krajnjih zaliha u EUR može da se izračuna na osnovu tri različite metode (prosečne cene, FIFO, LIFO)

1. Prosečna cena

     1.000 komada x 11,25 EUR = 11.250 EUR

     2.   FIFO metoda

     1.000 komada x 15 EUR = 15.000 EUR

      3.   LIFO metoda

      1.000 komada x 8 EUR = 8.000 EUR

 Ako je prodajna cena bila 20 EUR, onda će biti i tri različita Bilansa uspeha:

Kompanije u Srbiji u 99% slučajeva koriste metodu prosečne cene. Kompanije u SAD uglavnom koriste LIFO metodu. Zalihe se mogu vodti i po stvarnim vrednostima (actual) ili po planiranim (standard) vrednostima.