PR, seks i video-trake
Uspešni, oni stvarno uspešni ljudi, najčešće su daleko spremniji na stvari od kojih većina sveta obično zazire. Po pravilu se drskost tumači kao posezanje za nečim bez pitanja, a kada je reč o muško-ženskim odnosima, ovaj vid posezanja za onim što je tuđe i nije dobrovoljno dato ide duboko iza granice prihvatljivog. Svi zakoni sveta (osim, možda, afričkih) štite ženski deo populacije od predatorstva na radnom mestu.
Otud nije čudno što je nedavni tornado u vidu Štros-Kan afere u sitne parčiće razbio koncept PR-a kao alata za upravljanje reputacijom. Nema tog PR kišobrana koji može da zaštiti od elementarnog nedostatka etike, pa makar „predator“ bio na čelu jedne od najmoćnijih finansijskih insitucija kao što je Međunarodni monetarni fond.
Izgleda da maksimizatori profita ipak nisu neprikosnoveni. Priča o seksualnom uznemiravanju desila se baš nekako u vreme kada su kompanije sve manje toleratne na seksualno uznemiravanje. Bilo da je Domink Štros-Kan (Dominique Strauss-Kahn) kriv ili pak nevin, neće mu biti lako da to dokaže. Iako je njegov advokat najavio da će se Štros-Kan izjasniti kao nevin, ovaj francuski ekonomista je, kako navode američki mediji, ovih dana sahranio sve svoje nade da će ući u trku za predsednika.
Tri dana senzacionalizma, ogovaranja po Twitteru i propitivanja od strane medijskih poslenika rezultovalo je u uspostavljanju nadzora nad činovnikom MMF-a pod sumnjom da postoji rizik da izvrši samoubistvo. Tzv. suicide-watch procedura u ovom slučaju podrazumeva izolovanu ćeliju „tri sa tri“, naravno sa čuvarem. Još gore, uprkos uobičajenoj praksi da je optuženi nevin dok se ne dokaže suprotno i da, shodno tome, ne mora da se odriče ličnih stvari poput odeće i obuće, za Štros-Kana važe drugačija pravila - umesto elegantnog odela ovaj šezesetogodišnji senior menadžer u trenutku dok ovo čitate nosi sivi triko dizajniran da umanji rizik od samoubistva, i papuče umesto kožnih cipela. Implicitno smo navedeni od strane medija da poverujemo da je Štros-Kan zaista kriv. U svoj toj gunguli i paralelno sa zvaničnim vestima, američke feministkinje zalažu se za „treninge za seksualno uznemiravanje“ i vode se rasprave na blogovima oko „francuskog i američkog poimanja seksualnosti“ (Jezebel).
Kodeks ponašanja Stara izreka da „menadžer radi prave stvari a lider radi stvari na pravi način“ sa ovim skandalom dobija na značaju više nego ikada. Iako je kodeks ponašanja MMF-a (IMF code of conduct) takav da ne zadire mnogo u privatnost i u život izvan radnog mesta, s izuzetkom obaveznog plaćanja alimentacije koje važi za sve zaposlene u MMF-u, ova institucija se odriče obaveze da proverava navode da li je neko ili nije kršio lokalne zakone. Nema medijacije, nema zaštite - svi su u obavezi da poštuju zakon, a ukoliko dođe dopis iz suda, činovnik, ma kog da je ranga, nema imunitet.
Džekil i Hajd Svetska ekonomska kriza i brojni skandali u finansijskim institucijama poslednjih godina pokazali su da kada je neko kriv, nikada nije kriv sam. Po pravilu onaj ko dospe do medija i desi mu se progon, najslabija je karika u lancu. Okolnosti nekada mogu i da mu pođu na ruku kao što je pošlo za rukom menadžeru Societe Generale koji je trgovao kompanijskim novcem na forexu i to sa spektakularnim rezultatima. No, obično se ovakve stvari drže in-house i u tajnosti, te je dospevanje do medija tek poslednja karika u lancu. Raditi prave stvari vs. raditi stvari na pravi način ovde ima najočiglednije posledice – da li će kompanija tolerisati manire poput šovinizma, non-gay-friendly ponašanja, neosetljivosti na nacionalnost ili poreklo zaposlenih, ne samo na ovim prostorima vrlo često zavisi od profita na kraju godine. Maksimizatorima profita toleriše se mnogo toga, do te mere da je „nevičući menadžer“ postao retka biljka. Diskusija na Linked in koja je u toku eksponirala je do koje mere je svima, bez obzira na meridijane, teško kada neko pripisuje vaše rezultate sebi. A uz to vas još i šikanira.
Posrbljene firme i balkanizovani sektori Prvi put je reč „posrbljena firma“ lansirana pre nekoliko meseci kada se, tradicionalno, ogovarao nečiji menadžment. Twitter-suđenja nisu nimalo neobična pojava i svako ko Twitter koristi za komunikaciju vrlo lako može, potpuno iz nehata, saznati kako stvari zaista stoje na tržištu kadrova. Posrbljavanje je otud termin koji označava proces u kome se strane firme, kada jednom otvore kancelarije ovde i prođu fazu u kome je mučno i teško strani menadžment zameniti domaćim ljudima od poverenja, počinju da prihvataju sve ono što Srbija sa sobom nosi - miks jagnjića, prasića, pragnjića (videti definiciju za pragnje), štipkanja konobarica i slično. U tom prilagođavanju specifičnostima tržišta (izvikana fraza, zar ne ;) ponekad se dobrim praksama međunarodnih kompanija poneko otrgne te krene, sasvim u kafanskom maniru, da štipka sve što vidi. Ovde kodeksi ponašanja prestaju da važe jer „suknja do 10 cm iznad kolena“, „dekolte do 20 cm od brade“ kao i „dozvoljeno polaganje ruke na rame“ svoje ishodište uglavnom imaju u tradicionalnom srpskom ljubljenju sa strancima pri prvom susretu, i umesto na ramenu ruka završi na laktu ili niže. Implant teze da se „Srbi pri upoznavanju ljube 3x u obraz“ je nepoznatog porekla ali široko rasprostranjen među stranim menadžmentom u Srbiji 21. veka – ispravite me ako grešim, protokolarni poljubac je nešto sasvim drugo i dešava se u drugačijim situacijama. I ne ide 3x.
Sledeća faza nakon prihvatanja specifičnosti Balkanskog poslovnog miljea je međusektorska balkanizacija. Kreće od favoritizma, preko pružanja nekompletnih ili friziranih informacija, do međusobnog tihog rata i sabotiranja firme nesaradnjom i sumnjičenjem. U uslovima rada na daljinu ovo je kudikamo lakše – jer nisu svi na istom mestu istovremeno, i teže – jer onaj ko nije prisutan nema preterano vidljive greške u koracima (a ni priliku da objasni i upravlja percepcijom). Tako poneke firme na čudovišan način nadrastu same sebe i svoju suštinu kao privatnog preduzeća i počnu da se ponašaju kao da su javna – ona gde je posao doživotan, a gde se otvaranje spajder solitera smatra osnovnom poslovnom veštinom.
Koju igru igraš, PR menadžeru? „Predatori“ u poslovnom sferi ove nedelje raskrinkani su na najstariji način na svetu. Jagnjeće brigade ove godine su i zvanično ustupile mesto tzv. japijima, ipak PR menadžeri kojima je posao da budu online imaju više posla nego ikada. Osnovni nedostatak manira u ophođenju (psovke, galama, šikaniranje, zle opaske) vrlo je teško sakriti u online svetu. Isto kao i nedostatak volje za znanjem bilo čega što svoj rezultat nema u godišnjem finanijskom izveštaju. Nemoguće je motivisati čoveka koji dalje obrazovanje shvata kao „dresura koja, kroz lomljenje slobodne volje, proizvodi „poželjan stav" poslušnog građanina“ (izvor: PressOnline). I vrlo je teško minimizirati rizik od njegovog pojavljivanja u javnosti, pred kamerama, na konferencijama.
Ovde postoje dve škole. Jedna počiva na tezi prof. Dejana Verčića da je PR-u sve dozvoljeno i da nije važno šta PR menadžer priča jer do sada nijedan PR menadžer nije izašao pred sud. Druga je britanska praksa – kad vidiš da nešto ne štima (loši godišnji izveštaji, neetičko ponašanje, kršenje zakona) – briši iz firme. Podrazumeva se da ako si dobar menadžer, nećeš imati problem da promeniš posao, oslonićeš se na kolege i profesionalne preporuke. Ovo PRavilo „brisanja iz firme“ naročito važi kada je PR u situaciji da je kinjen. Kinjiti PR-a je kao šutnuti koker-španijela. Prvo zato što PR po pravilu nema kompletne informacije već samo koliko mu je potrebno za rad, a drugo što, ako se bavi i internim PR-om zaista puno truda ulaže u to da odnosi unutar i izvan kompanije budu dobri. Na stranu rad na dobrom imidžu kompanije pred zajednicom, medijima i investitorima, PR je zaista osoba koja se trudi da stvari izgledaju dobro. I naravno, da su tačne osim što izgledaju dobro.
Posledica prve škole je još opasnija teza da „reputacija svakako nije važna kad je ovaj Balkan mali i svi sa svima sarađujemo“. Posledica druge škole je da menadžment generalno ima lepši život, bolji san i veći bankovni račun. Reputacija jeste novac. Jedino što se ova dva sveta, jedan koji radi sa svima jer "mora" ili ga nije briga, i drugi koji bira svoje partnere i zaposlene i kupuje karakter, a ne samo veštine, vrlo retko sreću i gotovo nikako ne sarađuju. Otud su i esnafi balkanizovani, bez izuzetka. Degradacija profesije, iako se svakoj struci može pripisati, u komunikacijama je najpogubnija jer je kao netempirana bomba. Ona za koju nikad ne znaš kada će da opali.
Alarm novih medija U trenutku kada je protok informacija sulud i kada se istrage dešavaju na twitteru, svako ko se bude zalagao za veće budžete za PR i za kompleksne taktike koje bi na vreme (24/7) spazile digitalne crne rupe za reputaciju, biće u pravu. Događaji kao što je afera oko Štros-Kana imaju svoj podcast na društvenim medijima i ne samo da uništavaju imidž, već i ambiciju. Ima li šta važnije od investicije u pravog PR savetnika koji je kadar da pruži ruku davljeniku dok traje medijski cunami?
David Meerman Scott objašnjava da sirene koje u ovom trenutku zavijaju mnogim menadžerima tabaju put ka strahu od društvenih i online medija i učvršćuju ih u uverenju da će „ljudi govoriti loše stvari o kompaniji“. Štros-Kanova afera vrlo verovatno će biti potezana kao agument da je web loš.
Ovo će voditi ka ignorisanju blogova i online foruma, i zabranama zaposlenima da učestvuju na društvenim medijima. Kako kaže Scott, taj strah je prilično uzeo maha, a opet, nesporno je da će poneki zlovoljni kupac gunđati online i iznositi svoje frustracije: „Benefit od online komunikacije je u tome da se nadzire online svet, ono šta je rečeno, i da se odgovori pravovremeno. Zaposleni, kupci i drugi stejkholderi svakako već pričaju online, tako da ako se ne uključite nikada nećete ništa o tome ni saznati“.
Strah od novog koji može voditi odbacivanju onoga što ne razumemo vrlo lako može rezultirati paradoksu: da naoružate svoje zaposlene laptopima, emailovima, Blackberry i iPhone telefonima, a da im potom zabranite da ih koriste.
Šta bi na mestu PR-a u MMF-u uradio jedan srpski ili regionalni PR menadžer, ne prestajem da se pitam. I nadam se da će, pored davno obećanog Kevina Mitnika kao keynote speakera na konferenciji u regionu (jeste, čekamo taj Web Fest), jednom zaista doći neko ko će umeti da razloži šta se ovo, kada i kako dogodilo da jedan običan štipanjak, i to čak izvan firme, dovede do ovakvog obračuna. U zatvoru nema interneta, verujem da je to najveća kazna...
Jelena Jovanović, stručnjak za digitalni marketing i komunikacije.