Sad je već velika MILICA NETKOVIĆ, Direktor ljudskih resursa Grupe, KAPPA STAR GROUP
Tekst je preuzet iz HRM magazina broj 3.
Da me je neko u prvim godinama mog rada u HR-u pitao o motivaciji zaposlenih, pričala bih ja lako o tome kao o kakvom nezavisnom institutu koji postoji unutar svakog bića, nezavisno od organizacije u kojoj radi. Pročitala bih i neki tekst iz oblasti savremene psihologije na tu temu, upotpunila bih ga kojim izguglanim latinskim objašnjenjem ovog pojma i na kraju bih bila zadovoljna, jer, eto, ja već velika, kao „mala Juca“ iz pesme Jovana Jovanovića Zmaja, spremna sam da pojedem tu „veliku jabuku“, tj. kažem nešto pametno o motivaciji.
Super za mene što me to tada niko još nije pitao. O motivaciji se, kad razmislim, te 2007. godine, kada sam počela da radim u HR-u, i nije skoro uopšte pričalo. Tržište se uveliko otvorilo, bilo je posla u našoj zemlji, sajtovi za oglašavanje su imali šta da ponude nama mladim studentima, gde je svaki klik na sent budio nadu i slatko iščekivanje te nove budućnosti. U glavama smo imali „samo da me pozovu, samo da me pozovu“ i bili smo spremni i da volontiramo, koliko god je vremena potrebno, samo da nam daju priliku da obučemo ta odela za starije i budemo „jedni od njih“.
Lider ne može samo ljudima da naredi da mu veruju i da zahteva od njih kreativna rešenja ili velike ideje. Još je manje moguće da im naredi da međusobno sarađuju i imaju poverenja jedni u druge. Lider je taj koji, ako želi da zasluži poverenje svojih zaposlenih, prvi mora da širi poverenje. Ukoliko želi da u kompaniji zaposleni brinu jedni o drugima i o firmi kao o svojoj, prethodno im mora pružiti osećaj da se o njima neko brine. Lider, kada to jeste, spontano širi osećaj pripadnosti među zaposlenima, pružajući istovetnu mogućnost i menadžeru i proizvodnom radniku za mašinom da se oseća cenjeno na svom poslu.
Kako da pričamo o motivaciji ako je radno mesto mesto straha, na koje se ide s mukom u stomaku, ne znajući šta može da se očekuje?! Rad s osećajem obaveze, sve dok se ne zameni radom s osećajem ponosa i zadovoljstva, ne može da vodi napretku jedne organizacije. Ko ima uticaja na to? Kada se to događa? Samo onda kada lideri svojim zaposlenima, osim konkretne i precizne vizije poslovnog cilja, bez pritiska i pretnje, pruže osećaj da ih neko zaista sluša, da ih gleda i vidi u njima jedinku, sa svim njihovim osobenostima.
Pravi lider i sam veruje u ono iskonsko dobro u ljudima i tako ih i tretira. Razume različitosti i različito im pristupa. Promenom okruženja u kom ljudi rade, menjaju se i navike ljudi. Pojedinac ne može da promeni okruženje, ali može svojim primerom motivisati druge na promenu. E, tada se dešavaju sinergetski efekti promene. Organizacija napreduje zbog svojih zaposlenih i uspeh dolazi iz njihove predanosti poslu, a ne iz obećanja menadžmenta o boljim zaradama ili većim bonusima. Zaposleni bivaju posvećeniji jer tako žele, a ne po zaduženju.
Lideri to znaju, umeju. Kod njih možete „kupiti“ motivaciju za svoj tim. Ali samo kod pravih lidera, ne onih koji su to po natpisu na svojoj vizitkarti. Kako da ih prepoznate? To su oni pored kojih želite da budete bolji, da zvučite pametnije, kod kojih nakon razgovora s njima preispitujete sebe da li ste bili dovoljno dobri, zbog kojih ste više samokritični i presrećni samo kada vas pohvale, kojima se nikada ne biste žalili već imate želju da im budete blizu i upijate njihove misli i ideje.
Kad porastem biću kao _______________. Imate li odgovor na ovo pitanje? To je vaš lider i motivisaće vas sam rad s njim, mimo svih vaših individualnih potreba i razloga zbog kojih inače svoj posao čuvate i cenite.
Autor je Milica Netković, Direktor ljudskih resursa Grupe, KAPPA STAR GROUP