Mind the gap, Ivan Ćirković, Šef službe za budžetiranje i upravljanje kapitalom, Societe Generale Srbija

Kada se spomene controlling, odmah se pomisli na funkciju finansijske kontrole, kontrole troškova i slično. Međutim, postoje i neki drugi controlleri koji se ne bave kontrolom finansijskog rezultata, komercijalnih targeta i troškova. To su controlleri koji se bave risk controllingom. Upravljanje rizicima podrazumeva skup aktivnosti koje se odnose na identifikovanje rizika kojima je jedna kompanija izložena, a potom na merenje, izveštavanje, ublažavanje i kontrolu rizika. Često se zaboravlja da upravljanje rizicima itekako doprinosi operativnom i neto rezultatu banke. Znam, zapitaćete se odmah kako, jer risk funkcija nije ona koja prodaje kredite i ostale bankarske proizvode. Setite se poznate alegorije o kravi koja nakon što namuze punu kofu mleka, istu tu kofu šutne i sve prospe. Slična paralela bi se mogla povući i sa bankarskim poslovanjem. Uzalud svi napori i dobri komercijalni rezultati ukoliko je banka targete ostvarila preuzimajući mnogo veći nivo rizika od onog koji može da podnese i ukoliko je kreirala takvu strukturu svoje aktive i pasive koja će neminovno dovesti do eksplozije rizika i ostvarivanja gubitaka.

Upravljanje aktivom i pasivom banke (Assets Liabilities Management – ALM) je relativno nova funkcija u bankarstvu koja se bavi upravljanjem strukturnim rizicima. Struktura bilansa stanja banke predstavlja relativno stabilan i trajan odnos između osnovnih bilansnih kategorija kao što su stavke aktive (krediti i ostali plasmani) i stavke pasive (depoziti i ostali izvori finansiranja, kao i sopstveni kapital banke). Svaki nesklad između ovih kategorija kreira “gep“ koji je izvor rizika. “Gep” između prikupljenih depozita i plasiranih kredita u pogledu njihovog roka dospeća predstavlja izvor rizika likvidnosti. “Gep” između plasmana i izvora u pogledu njihovog „repricing-a“ (ponovnog određivanja cene za one kredite i depozite koji su vezani za varijabilne tržišne kamatne stope) vodi ka kamatnom riziku. Valutna neusklađenost aktive i pasive banke vodi ka deviznom riziku.

Iako su ovi rizici dugo tretirani kao „drugorazredni“ bankarski rizici, aktuelna globalna finansijska i ekonomska kriza nas je podsetila da to nije tačno. Svedoci smo da su neki finansijski džinovi sravnjeni sa zemljom usled preteranog izlaganja riziku likvidnosti, dok su kolebanja kamatnih stopa na svetskim međubankarskim tržištima i drastičan pad Euribor-a, Libor-a, referentnih stopa centralnih banaka doveli do značajnog sužavanja kamatne margine i redukovanja prihoda banaka.

[caption id="attachment_16589" align="aligncenter" width="546"] Ivan Ćirković, Šef službe za budžetiranje i upravljanje kapitalom, Societe Generale Srbija[/caption]

Svi ovi rizici bi bili eliminisani, ili barem minimizirani, ukoliko bi banka mogla da obezbedi potpuno poklapanje stavki aktive i pasive u pogledu sledećih kriterijuma:

• roka dospeća (ročna struktura)
• tipa bazne kamatne stope i njenog „reseta“ (kamatna struktura)
• valute (valutna struktura).

To u praksi naravno da nije moguće. Svi navedeni slučajevi su esencija funkcionisanja banaka, a to je proces transformacije. Tako imamo ročnu transformaciju sredstava, kada banka iz kratkoročnih izvora finansira dugoročne plasmane (i obratno) i na taj način se izlaže riziku likvidnosti.Transformacija depozita sa fiksnom kamatnom stopom u kredit koji nosi varijabilnu kamatnu stopu je generator rizika kamatne stope. Ukoliko je banka prikupila depozit u evrima, a želi da odobri čist dinarski kredit onda će ona najpre morati da proda te evre i konvertuje ih u dinare. Tako se izlaže riziku pada vrednosti evra u odnosu na dinar, ili jednostavno rečeno, riziku deviznog kursa. Dakle, sve ove rizike banka mora da prihvati i da njima upravlja. Najefikasniji instrument za kontrolu izloženosti rizicima jesu limiti. Ukoliko su limiti probijeni, to je crvena lampica za risk menadžere. Oni moraju da reaguju i preduzmu određene korektivne aktivnosti (tzv. hedžing) kako bi ublažili rizike i vratili ih u okvire limita.

U praktičnom životu vrlo je teško uspostaviti ravnotežu između apetita za rizikom, tolerancije prema riziku, raspoloživog kapitala i preuzetih rizika, odnosno postavljenih limita. Priča o limitima me podseća na jedno predavanje koje sam slušao od kolege iz Grčke. On je celu ovu problematiku opisao na vrlo slikovit način: zamislite momka i devojku kojima baš i ne ide u ljubavnoj vezi. Momak se trudi da popravi situaciju i zbog toga stalno odlaže odluku o raskidu. On je svestan da je svoje limite već odavno probio, ali i dalje očekuje da će se nešto desiti i da će opet biti u ljubavnoj harmoniji. Tako da, limiti su tu da se krše. Vi sami procenite da li tome ima mesta u biznisu.

Iz ličnog iskustva mogu reći da je bavljenje ALM rizicima jedan od najzanimljivijih bankarskih poslova. Ima tu puno “gap” analiza, modeliranja, analize ponašanja klijenata; puno grafikona . Da, i mi imamo svoje stubiće, pitice i „waterfall“ grafikone.

[caption id="attachment_16590" align="aligncenter" width="546"] Primer Waterfall grafikona[/caption]

Uključivanjem vrlo ozbiljne aritmetike i statistike u ovu disciplinu, stvari su postale itekako kompleksne. Danas nije retkost videti kako u ALM-u sede ljudi sa diplomama fakulteta prirodnih nauka, dok znanja iz oblasti kvantitativnih finansija su skoro nužnost.

Autor teksta je Ivan Ćirković, Šef službe za budžetiranje i upravljanje kapitalom, Societe Generale Srbija.

Tekst je preuzet iz Controlling magazina 06.