Nema Trikova - Nepotrebna fama u vezi s razgovorom za posao

Brojnost prijava i visoka nezaposlenost znače da je vrlo teško probiti se u užu selekciju. Ipak, ne treba paničariti zbog intervjua - niko ozbiljan ne pita: 'Da ste stablo, koje biste bili?'

Bezbroj prijava, molbi, biografija… i ništa. A onda napokon dolazi onaj očekivani poziv! Poziv na razgovor za posao! Nakon početnog oduševljenja i uzbuđenja mnoge obuzme panika. Što reći, kako se pripremiti, šta obući... Mnogi razbijaju glavu time koliko je još ljudi pozvano i hoće li ti ljudi biti kvalifikovaniji ili ostaviti bolji utisak, a na internet forumima i u kafićima često se vode rasprave koji je bezreceptni pripravak za smirenje dobro uzeti pre razgovora za posao.

Ni tu nije kraj, jer u situaciji kad mnogi nemaju posao, saveti za zapošljavanje tražena su roba - kako disati, koje boje odeću odabrati, koliko ranije doći ... Koliko god nekoga moglo smiriti i opustiti što ima svoje omiljene cipele ili dobru frizuru i došao je 15 minuta ranije, u konačnici, najvažnija stvar je - sadržaj. Menadžeri ljudskih resursa naučeni su da promatraju i primetiti će i 'paket', ali će im sigurno biti nemjerljivo važnije što neko govori nego to je li nervozan dok to govori.

Bitno je dakle pripremiti se i informirati, i razmišljati o tome što će se govoriti na razgovoru za posao, jer se on s razlogom zove razgovor, a ne 'merkanje za posao'. Da treba istražiti firmu, dobro je poznato, a svi već znaju i da će ih možda pitati gde se vide za par godina… No postoji čitava fama o trik-pitanjima i nebuloznim zamkama koje se postavljaju na razgovorima za posao. Takav je navodno pravi odgovor na pitanje 'Da ste stablo, koje biste bili?' - Porodično stablo!

Moglo bi se reći, kakvi menadžeri ljudskih resursa, takva pitanja i vrlo retko imaju standardni set opštih pitanja kroz koja se izražavaju apstraktna mišljenja i ideje. Dakle, pitanja se slažu prema svakoj poziciji i osobi, sukladno tome što žele saznati. Samo samouki menadžeri koji zapošljavaju postavljaju pitanja koja se mogu naći i na internetu, pa s trik-pitanjima nije potrebno razbijati glavu.

Koliku platu očekujete?

Ipak, postoji jedno koje postavljaju i stručnjaci i oni koji to nisu, i koje je među tražiteljima posla obično vrlo omraženoc- pitanje plate. Na prvu je već jasno da je riječ o pitanju gde su šanse za pogrešan odgovor ogromne.

Oni kojima je to pitanje postavljeno zabrinuti su u vezi s odgovorom iz dva osnovna razloga. Prvi je strah da ne kažu previše i budu otpisani zbog prevelikih ambicija, a drugi zabrinutost da ne ponude prenisku brojku. Mnogima se po glavi mota 'Što ako su oni za to radno mjesto predvidjeli platu od 60 000 dinara, a ja kažem 40 000 i zakinem sam sebe?'. O tome treba li uopšte odgovoriti iii je bolje izbjeći odgovor te koliku reći svotu ima mnogo teorija i postoji mnogo pobornika izbegavanja konkretnog odgovora. Argument je jednostavan - to je sigurnija opcija, a u konačnici firme će ponuditi neki iznos. Ipak, kad netko postavi konkretno pitanje, ne želi čuti izmotavanje, već odgovor, i često kandidati ipak budu sterani u ćošak i prisiljeni na to da kažu iznos.

Na pitanje o plaći najbolje je reći istinu o stvarnim očekivanjima. Ipak, postoji način da si kandidat osigura manevarski prostor.

Naravno, odgovor ne mora biti fiksna brojka. Najbolje je ponuditi raspon od prihvatljivog minimuma do plaće kojom bi netko dugoročno bio zadovoljan. U EU to se pitanje nekad postavlja već prilikom prvoga telefonskog razgovora, da se ne bi dogodili slučajevi da kandidat dođe do zadnjega kruga i, nakon što obje strane potroše više sati, shvate da su očekivanja kandidata i mogućnosti kompanije potpuno neusklađeni. Nema smisla izbegavati pitanje jer će se kad-tad doći do uveta, a 'najgore' sto se može dogoditi je da kompanija preplati nekoga kandidata. Što opet nije problem, jer dobro uređene kompanije sa strategijom ljudskih resursa i tako imaju planiranu visinu plata za pojedine pozicije i svako se mora uklopiti u taj sastav.

U konačnici, na polubesmislena pitanja poput 'Jeste li timski igrač?' svi znaju što se od njih očekuje da odgovore. Pitanja koja su logična, ali neugodna za odgovaranje mnogo su važnija za kvalitetnu pripremu.

Za zaposlene koji traže drugi posao važno je imati na umu da se poslodavci pri pitanjima o trenutačnoj poziciji uživljavaju u poziciju poslodavca, a ne kandidata. Dakle, bilo što negativno što kandidat kaže oni tumače kroz prizmu 'možda bi i o nama tako govorio'. Upravo zato pitanja koja ni na koji način nisu trikovi mnogo češće stoje kandidate dobrog dojma: 'Jeste li i ranije razmišljali o napuštanju svog položaja?', 'Ako jeste, zašto ste ostali dosad?', 'Koje vam osobine najviše smetaju kod kolega?', 'S obzirom na vaš posao, kako ste našli vremena za intervju?' ...

• Znanja koja se odnose na prethodni radni odnos - neovisno je reč o odnosu s nadređenim ili stanju u kompaniji - uvek su klizav teren. U želji za iskrenošću nikad ne treba preterati, jer vremena za upoznavanje biće na pretek jednom kad posao bude osiguran. Ipak, pribegavanje klišejima koje se može pročitati na raznim američkim stranicama nije rešenje. Izjave koje možda i funkcionišu u korporativnoj Americi, u Srbiji zvuče šuplje i lažno zato treba odustati od 'Odličan sam zaposlen i nisam hteo da moje nezadovoljstvo utiče na posao koji sam radio.' Zato na razgovor za posao treba otići bez prevelikog stresa i pametno sročiti odgovore na nekoliko pitanja koja gotovo uvek budu postavljena. Beskonačna isčitavanja 'trik-pitanja' i pokušaj da se upamti 'tačan' odgovor potpuno su besmisleni

• Ne postavljam trik-pitanja. Većina s kojom sam se susreo bila su improvizacija i nije bilo načina interpretirati odgovore na kvalitetan način. Svejedno, treba razlikovati pitanja za kandidate, koja su različita za pojedine branše. Neke kompanije žele proveriti koliko je neko fokusiran i koliko ima znanja o području kojim se bave. Neki žele provjeriti strast ili motivaciju kandidata za određeni posao. Postoje i pitanja pomoću kojih se mogu otkriti specijalni talenti kandidata za neka područja, u smislu divergentne produkcije i asocijacija na postavljene zadatke. Ali to su već male tajne koje se ne smeju otkrivati

Posebno utješna za sve sklone panici uoči intervjua može biti spoznaja da su im na razgovoru šanse već velike. Iako ne postoji strogo pravilo, u većini slučajeva na razgovor za posao (neovisno o broju prijava) zove se maksimalno 15 kandidata. Taj broj je za specijalističke pozicije i manji - pet do sedam kandidata. To znači da su oni koji su došli do faze razgovora najveći dio konkurencije već eliminirali. Naravno, postoje i situacije kad na razgovor budu pozvani deseci kandidata, ali takav postupak uobičajen je samo kad se popunjava više pozicija.