Obmana: iste cene, manja gramaža

Sve je počelo od jogurta u čaši. Njegova količina je sa 200 ml spala na 180 ml, a da to u prvi mah niko nije primetio. Tek kasnije potrošači su shvatili da u čaši ima manje jogurta i da je to, u stvari, istaknuto na ambalaži. Ako uzmemo u obzir da je cena ostala ista kao ranije, ne čudi što su mnogi počeli da negoduju. Ipak, većina je nastavila da kupuje taj jogurt, kao i pavlaku i kiselo mleko, čija je količina takođe smanjena.

A onda je to postao trend. Prvo je čokolada sa 100 g spala na 90 g, a zatim i na 80 g, pa čak i na 75 g u pojedinim slučajevima, dok je ona od 300 g naprasno postala čokolada od 250 g. Supa u kesici više nije namenjena za četiri tanjira, već za tri, napolitanke umesto 300 g sada teže 236 g ili 243 g, suhomesnati proizvodi dostupni su u pakovanjima koja dostižu 170 g, ali u veoma sličnim ambalažama može se dobiti i svega 70 g pančete ili pečenice, smrznuto povrće skoro da više nigde ne može da se nađe u pakovanju od 0,5 kg, već samo u onom od 400 g. Isto važi i za paste.

Iskusni ljubitelji čokolade možda su primetili da su kockice postale tanje ili je četvoročlana porodica shvatila da supa iz kesice više nije dovoljna za sve njih, ali budući da ambalaža najčešće ostaje ista, smanjenje gramaže proizvoda teško se primećuje.

Zakon o trgovini u ovom slučaju štiti potrošače, jer je njime propisano da u maloprodaji i veleprodaji za svaki proizvod treba istaći i jediničnu cenu, tj. cenu po kilogramu, litru, metru ili drugoj jedinici mere, ukoliko se ona ne poklapa s prodajnom cenom. Iako to znači da kupci sa sobom treba da nose digitron kako bi najbrže i najlakše preračunali cene, na taj način barem je odmah uočljivo da li je gramaža proizvoda manja, to jest odmah se vidi da li je trgovac istakao jedinične cene, ali u praksi one često bivaju napisane sitnim, jedva vidljivim slovima. Trgovci tu, međutim, ne prave grešku, jer kako za Market network ističe Goran Macura, načelnik Odeljenja za opšti nadzor Sektora tržišne inspekcije Ministarstva spoljne i unutrašnje trgovine i telekomunikacija, ne postoji akt koji propisuje obaveznu veličinu slova.

- To je ostavljeno trgovcu da proceni sam, ali je bitno da cena bude jasna i vidljiva. Međutim, to ne znači da mora biti iste veličine kao istaknuta prodajna cena - objašnjava Macura.

Ako trgovac nečitko istakne jediničnu cenu, inspekcija ne može da ga kazni, ali može to da uradi ukoliko takva cena uopšte nije istaknuta. Tržišna inspekcija je, kako ističe Macura, 2012. godine u maloprodajnim objektima obavila 680 kontrola isticanja prodajne i jedinične cene, i u 207 radnji konstatovano je da privredni subjekti pored prodajne cene artikla nisu istakli jediničnu cenu.

Tokom proteklih nekoliko godina međunarodna konsultantska kompanija A. T. Kearney sprovela je opsežno istraživanje i sumirala preporuke za vodeće kompanije za proizvodnju hrane i pića kako da upravljaju cenama robe široke potrošnje bez poskupljenja i prejakog udara na budžete potrošača. Rezultati tog istraživanja pokazali su da bi prvo trebalo prilagoditi ponudu, tj. promeniti veličinu pakovanja, a ne cenu. Osim toga, pokazalo se i da kompanija može da snizi troškove sirovina za preradu ulaskom u dugoročna partnerstva s ključnim dobavljačima, a ukoliko su dobavljači većih količina na duži rok, mogu da investiraju u dodatne kapacitete i smanje svoje fiksne troškove.

Nekad se znalo - svi proizvodi pakuju se u standardizovana pakovanja od 1 kg, 1 I ili u ona od 500 g, 200 g i 100 g. Niko nije mogao da zamisli da u tetrapaku dobije 0,9 I mleka ili da kesica čipsa teži 54 g, a kesica preliva za testeninu tačno 63,49 g. Sve se to, međutim, promenilo 2009. godine, kada je u Evropskoj uniji doneta direktiva kojom su ukinuti raniji propisi o obaveznim standardnim pakovanjima. U obrazloženju direktive navedeno je da je u međuvremenu stvoren pravni okvir koji štiti potrošače, što se odnosi na obavezno isticanje cene po jedinici mere, dok su, s druge strane, sve malobrojnije porodice i sve veći broj jednočlanih domaćinstava, stvorili potrebu za malim pakovanjima koja se ne uklapaju u tradicionalne kategorije. U najvećem broju slučajeva, to se dogodilo bez prethodnih obaveštenja ili promena prepoznatljive ambalaže.

Ako se uzmu u obzir sve skuplje sirovine i sve češća poskupljenja transporta i skladištenja robe, moglo bi se reći da se proizvođačima više isplati da se smanje pakovanja, a da cene ostanu iste.

Mnogi potrošači, međutim, smatraju da je to poskupljenje bez poskupljenja, ili barem bez očiglednog poskupljenja. Često to nazivaju i bezobrazlukom, jeftinim marketinškim trikom, čistom obmanom i pljačkanjem kupaca. Ali, da li su u ovom slučaju potrošači zaista obmanuti?

Proizvođači ovde uglavnom igraju na kartu navike, pretpostavljajući da kupci mahom ne proveravaju deklaracije i po navici očekuju da proizvod koji stalno konzumiraju uvek bude iste težine. A kada shvate da nije uvek tako, obično je već kasno. Kad postanu svesni da su kupovali manju gramažu a da nisu ni primetili, mnogi od njih jednostavno nastave i dalje da kupuju isti proizvod. To, kako se pokazalo u praksi, češće važi za poznate brendove, a manje za, recimo, proizvode privatnih robnih maraka.