Šta je net-zero (neto nula)?

Svako ko prati teme održivosti i klime, verovatno je već čuo za termin neto nula. Još uvek ste zbunjeni?

Neto nula predstavlja idealno stanje u kojem je količina gasova staklene bašte (GSB) ispuštenih u Zemljinu atmosferu uravnotežena sa količinom uklonjenih GSB. Potrebno je uložiti izvesne napore u dekarbonizaciju da bi se dostigla neto nula.

Neto nulti dobitak gasova staklene bašte u atmosferi se postiže kada je količina emitovanih gasova staklene bašte ispuštenih u atmosferu jednak uklonjenoj količini. To se takođe naziva neutralnost ugljenika.

Ugljen-dioksid (CO₂) je gas koji se nalazi u Zemljinoj atmosferi i deo je vazduha naše planete, zajedno sa azotom, kiseonikom, metanom i drugim gasovima. CO₂ pomaže u zadržavanju toplote, ali ako ga ima previše, može izazvati probleme kao što su toplotni talasi ili poplave. Javlja se i kao nusprodukt ljudskih aktivnosti, kao što je sagorevnje fosilnih goriva.

Sve industrije – ne samo energetski sektor – moraju dostići neto nulu kako bi se izbeglo trajno globalno zagrevanje.

Nastavite sa čitanjem kako biste saznali više o tome šta znači neto nula i kako se može postići.

   

Kako poslovni lideri mogu da kreiraju vrednost u neto nula tranziciji?

Kako zamah ka neto nuli postaje neosporan, investitori, kupci i regulatori su povećali svoja očekivanja od kompanija. Skoro 90 procenata emisija je sada ciljno smanjenje u okviru neto nula obaveza, a finansijske institucije odgovorne za više od 130 triliona dolara kapitala su se obavezale da će upravljati ovom imovinom na putu do 1,5°C.

Da bi bila u toku, preduzeća moraju biti hrabra. Umesto da se igraju odbrane, kao što su organizacije uglavnom činile do sada, poslovni lideri moraju da se okrenu na ofanzivnu poziciju, radeći na zadovoljavanju rastuće potražnje za klimatskim dobrima i uslugama, ko i zelenom energijom, opremom i infrastrukturom potrebnim za njihovu proizvodnju. Prvi pokretači mogu dobiti prednost korišćenjem jeftinog zelenog finansiranja za izgradnju proizvodnih kapaciteta bez ugljenika. Oni takođe mogu da dobiju velike ugovore da ispune narudžbine za retke robe kao što su zeleni čelik ili reciklirana plastika.

Neke kompanije već koriste tu priliku. U analizi njihovih pristupa izdvajaju se četiri taktike:

• Transformisanje poslovnih portfolija sa posebnom pažnjom na segmente industrije sa ozbiljnim potencijalom rasta;
• Izgradnja zelenih preduzeća, koja im omogućavaju prodor na nova tržišta;
• Diferenciranje sa zelenim proizvodima i novim ponudama vrednosti na postojećim tržištima, kako bi se dobion tržišni udeo i premije cena;
• operacije dekarbonizacije i postojećih lanaca snabdevanja.

 Šta je potrebno kako bi se dekarbonizovale industrije?

Na svaku industriju i kompaniju utiču različiti faktori u dekarbonizaciji poslovanja, tako da će se kompanije koje žele da se dekarbonizuju odlučiti za pristupe koji odgovaraju njihovim potrebama. Neki od najugroženijih sektora, koji zajedno čine oko 85 procenata globalnih emisija GSB kroz svoje operacije ili proizvode su:

• Fosilna goriva – Sagorevanje fosilnih goriva proizvodi 83 procenta globalne emisije ugljen-dioksida. Na putu dekarbonizacije za industriju fosilnih goriva, igrači traže energetsku efikasnost, pokreću elektrifikaciju i upravljaju fugitivnim emisijama metana (na primer, onima koje izlaze kroz degradirane prirubničke spojeve, zavojnice ventila ili zaptivke), između ostalih akcija. Naftne i gasne kompanije posebno ostvaruju tranziciju sa niskim emisijama ugljenika radeći na nekoliko poluga, uključujući transformaciju u raznovrsnade energetske igrače.
• Snaga – Dekarbonizacija energetskog sektora će zahtevati postepeno ukidanje proizvodnje energije iz fosilnih goriva i dodavanje kapaciteta za energiju sa niskim emisijama kako bi se zadovoljila potražnja koja trenutno dolazi iz ekonomskog razvoja i elektrifikacije drugih sektora.
• Mobilnost – Drumski transport čini tri četvrtine svih emisija mobilnosti, tako da će dekarbonizacija biti ključna. Napori ovde mogli bi uključiti zamenu vozila koja imaju motore sa unutrašnjim sagorevanjem vozilima koja imaju baterijsko napajanje ili vodonične gorivne ćelije.
• Industrija - Čelik i cement su ključne komponente ove kategorije i zajedno čine oko 14 procenata globalne emisije CO₂. Napori za dekarbonizaciju mogu uključiti instaliranje opreme za hvatanje i skladištenje ugljenika ili prelazak na procese ili goriva sa niskim emisijama ili bez njih.
• Zgrade - Dekarbonizacija zgrada i sektora nekretnina uključivaće poboljšanje energetske efikasnosti (na primer, korišćenjem izolacije) i zamenu opreme za grejanje i kuvanje na fosilna goriva sistemima sa niskim emisijama.
• Poljoprivreda i hrana - Nekoliko akcija može pomoći u smanjenju poljoprivrednih emisija. Korišćenje poljoprivrednih praksi koje štede gasove staklene bašte može pomoći u dekarbonizaciji, kao i promene na nivou potrošača – na primer, ako ljudi jedu manje preživara (kao što su krave) koje proizvode mnogo metana.