„ČVRSTO I LJUBAZNO“ – KAKO RUKOVODITI DECOM, ZAPOSLENIMA I PSIMA
Ja imam (neobičan) menadžment pristup koji primenjujem na:
S obzirom da nam je to prvi pas u porodici, imali smo dosta problema („situacija“, „izazova“) sa njim. Popi se upiški u stanu, pa se onda ukaki iza troseda, pa neće da ide napolje, pa gricka mamine cipele... Ukratko, jedna klasična nevaspitana kuca tj. derište.
Ja sam pokušavao da se snađem na razne načine sa dresurom Popija. Molim ga, kumim, preklinjem, mazim, tučem, vičem, zovem dresera... No, i nije baš puno pomoglo – moj Popi je radio „na svoj način“. U to vreme, moj direktor prodaje Tomo Tomo Đeković mi je poklonio sjajnu knjigu od Cesar Millana „Kako odgajiti srećnog psa?“.
Inače, Tomo i ne voli baš kučiće (ili se bar pravi da ih ne voli) ali je hteo da mi pomogne jer vidi da ja obožavam svog malog Popija.
Cesar Millan je poznat kao šaptač pasa i postao je planetarno popularan posle serija „Šaptač psima” i “Vođa čopora” na National Geographic. Njegova filozofija dresure je opisana u knjizi i sastoji se od tri ključna koraka:
Elem, ova tri koraka su me baš iznenadila jer sam počeo da analiziram svoj odnos prema Popiju. Moj odnos prema mojoj kuci Popiju i nije bio po svim pravilima, što ću vam objasniti kasnije, ali ja sam dobio prosvetljenje:
Fizički umor. Moji klinci Milica i Pavle su non-stop negde vitlali: škola, sport, muzičko, engleski, sportske pripreme, škole stranih jezika, ples... Moj sin Pavle je trenirao košarku i nije mi bilo teško da godinama trenira po 2h dnevno. Sa druge strane, stizao je i na sve ostale obaveze – mada je moja supruga Sandra bila kao pravi taksista koja je prelazila po 15.000 km godišnje razvozeći „sitnu decu“. Mi smo obišli desetak zemalja prateći Pavla na turnire, a Srbiju i okolinu Beograda sam dobro upoznao vozeći njega i drugare na utakmice. Moja „omiljena“ utakmica je kada igra Pakijev klub (KK Zvezdara MI Invest) sa nekom lokalnom ekipom iz Jakova (Da li zna neko da je Jakovo u Beogradu?). Ukratko, to znači da imamo 6h cimanja.
Disciplina. Ja sam (relativno) strog roditelj. Moja deca nikada nisu opsovala, barem ne preda mnom. Ne postoji šansa da moji klinci kažu „neću, ne želim, ne mogu...“ – jednostavno, „NE“ ne postoji u njihovom rečniku. Nema šanse da moji klinci ljutito zalupe vrata za sobom, ili da viču na roditelje ili starije. Ako ja ili Sandra (mama) nešto kažemo – to je „zakon“ za klince. Ah, da... i „batina je iz raja izašla“. Moja ćerka Milica je dobila poslednji šamar kada je imala 13 godina – i to zasluženo. Kasnila je 90 minuta sa treninga odbojke, i bilo je već prošlo 22:30h. Ona se zapričala sa drugaricom i nije primetila koliko je vremena prošlo. Sa druge strane, telefon joj se ispraznio i ona je bila nedostupna. Pretpostavljam da možete da zamislite kako izgleda očajan tata kome ćerka tinejdžerka u pubertetu kasni 90 minuta po mraku sa treninga, a mobilni je isključen. Kada je konačno došla kući, dobila je takvu vrstu šamara da joj je velika crvena fleka tri dana stajala na obrazu. Batina je iz raja izašla.
Ljubav. Mi, moja supruga i ja, dajemo puno ljubavi klincima. Imaju (ne)ograničenu slobodu, mogu da dovode prijatelje, da prave žurke, da idu sami na more, da sami donose odluke. Npr, ćerka (ova što je dobila šamar) je imala prvog dečka sa 13 godina. Nisam baš bio oduševljen kada sam čuo da se ljubila („u usta“) sa njim, ali... Ćerka je išla sama na more sa dve drugarice u 15-oj godini, bila je u Engleskoj sama sa 16 godina. Kada su imali 17 i 15 godina, pravili su dve samostalne žurke za Novu godinu – jednu u stanu, a drugu na vikendici. Mama i ja smo udahnuli duboko i otišli 600 km dalje na mini odmor, tako da smo ih ostavili potpuno same. Jednostavno, verovali smo našoj deci da znaju šta treba da rade. Doduše, ja sam za svaki slučaj održao „motivacioni govor“ pred 15-godišnjim klincima koji je ukratko izgledao:
Na sreću, poslušali su me. Valjda.
Dakle, da rezimiram. Ja, kao roditelj, ponašam se prema deci po „pravilima za pse“:
Fizički umor. Moji zaposleni dosta rade. Ako je standardna radna nedelja 40h, oni obično rade barem 60h. Često rade i 80h, a i duže. Neko će da kaže da je ovo „izrabljivanje radnika, da ja nisam dobar menadžer, da treba bolje da se organizujemo, bla, bla...“. Verovatno su u pravu, no moja filozofija je jednostavna – puno rada, truda, znoja, suza. Hard working.
Disciplina. Ja sam strog menadžer ili autokrata. Kod mene nema „cile-mile“. Često znam da podviknem ili da se izderem na zaposlene. Nisam baš oduševljem tom svojom osobinom, no to je tako. Doduše, to traje vrlo kratko (5 minuta) i onda nastavljamo potpuno normalnim tonom. Izuzetno sam zahtevan, imam visoke standarde i zadajem vrlo visoke ciljeve zaposlenima. Nijedan moj zaposleni neće vam reći da je „lako sa mnom“, čak štaviše. Pravi sam autokrata sa ogromnom energijom.
Ljubav. Ja izuzetno volim moje zaposlene. Dajem im puno slobode, „teram“ ih da sami donose odluke, da preuzimaju odgovornost. Često moji zaposleni nisu svesni šta sve mogu da urade – a i teško je nekada da to razumeju kada imaju „samo“ 24 ili 25 godina. Ja ih zaista volim i gledam ih kao decu. Nekoliko njih ima i roditelje koji su moji godište (1971.) tako im ja dođem kao „tata“. Blago njima, imaju tatu kući a imaju i „tatu“ na poslu.
Kakvi su rezultati sa mojim zaposlenim? Klijenti, svi redom, kažu isto:
Popi može da me zeza i da mi radi šta god hoće. Zašto je to tako - da li sam se umorio ili nemam više snage, ko zna? Jednostavno, Popi me „zeza u zdrav mozak“!
Dakle, dragi moji roditelji, menadžeri ili ljubitelji pasa. Bez obzira koga vodite, pokušajte da primenite pristup Cesara Millana koji se svoji na tri koraka:
- decu
- zaposlene
- moju kucu Popija
Moj menadžment stil se zove
čvrsto i ljubazno
Ja na isti način rukovodim decom, zaposlenima i mojom kucom. Da bih vam objasnio moju filozofiju, počeću od poslednjeg dela – moje kuce Popija. Naša porodična priča o kucama počinje pre godinu dana. Moja ćerka Milica i ja smo dobili kucu, jedno divno štene nemačkog špica. Ustvari, nismo ga dobili nego smo rešili da iznenadimo mamu i brata za Novu godinu pa smo kupili jedno štene. Popi je bio štene od 2 meseca kada je došao kod nas i zaista je bio neodoljiv. U međuvremenu, Popi je izrastao u jednog prelepog nemačkog špica – i dalje je neodoljiv.
S obzirom da nam je to prvi pas u porodici, imali smo dosta problema („situacija“, „izazova“) sa njim. Popi se upiški u stanu, pa se onda ukaki iza troseda, pa neće da ide napolje, pa gricka mamine cipele... Ukratko, jedna klasična nevaspitana kuca tj. derište.
Ja sam pokušavao da se snađem na razne načine sa dresurom Popija. Molim ga, kumim, preklinjem, mazim, tučem, vičem, zovem dresera... No, i nije baš puno pomoglo – moj Popi je radio „na svoj način“. U to vreme, moj direktor prodaje Tomo Tomo Đeković mi je poklonio sjajnu knjigu od Cesar Millana „Kako odgajiti srećnog psa?“.
Inače, Tomo i ne voli baš kučiće (ili se bar pravi da ih ne voli) ali je hteo da mi pomogne jer vidi da ja obožavam svog malog Popija.
Cesar Millan je poznat kao šaptač pasa i postao je planetarno popularan posle serija „Šaptač psima” i “Vođa čopora” na National Geographic. Njegova filozofija dresure je opisana u knjizi i sastoji se od tri ključna koraka:
- fizički umor
- disciplina
- ljubav
- fizički umor
- disciplina
- ljubav
Elem, ova tri koraka su me baš iznenadila jer sam počeo da analiziram svoj odnos prema Popiju. Moj odnos prema mojoj kuci Popiju i nije bio po svim pravilima, što ću vam objasniti kasnije, ali ja sam dobio prosvetljenje:
Ja sam primenjivao ova tri pravila na decu. A primenjivao sam i na zaposlene!Ne znam da li je neko do sada povezivao dresuru pasa sa vaspitanjem deve i vođenjem zaposlenih, ali je meni to bila savršena veza. Dakle, idemo priču o vaspitanju dece odnosno o vođenju zaposlenih. Dakle, moja roditeljska filozofija prema DECI (Milici i Pavlu) je bila jednostavna:
- fizički umor
- disciplina
- ljubav
Fizički umor. Moji klinci Milica i Pavle su non-stop negde vitlali: škola, sport, muzičko, engleski, sportske pripreme, škole stranih jezika, ples... Moj sin Pavle je trenirao košarku i nije mi bilo teško da godinama trenira po 2h dnevno. Sa druge strane, stizao je i na sve ostale obaveze – mada je moja supruga Sandra bila kao pravi taksista koja je prelazila po 15.000 km godišnje razvozeći „sitnu decu“. Mi smo obišli desetak zemalja prateći Pavla na turnire, a Srbiju i okolinu Beograda sam dobro upoznao vozeći njega i drugare na utakmice. Moja „omiljena“ utakmica je kada igra Pakijev klub (KK Zvezdara MI Invest) sa nekom lokalnom ekipom iz Jakova (Da li zna neko da je Jakovo u Beogradu?). Ukratko, to znači da imamo 6h cimanja.
Disciplina. Ja sam (relativno) strog roditelj. Moja deca nikada nisu opsovala, barem ne preda mnom. Ne postoji šansa da moji klinci kažu „neću, ne želim, ne mogu...“ – jednostavno, „NE“ ne postoji u njihovom rečniku. Nema šanse da moji klinci ljutito zalupe vrata za sobom, ili da viču na roditelje ili starije. Ako ja ili Sandra (mama) nešto kažemo – to je „zakon“ za klince. Ah, da... i „batina je iz raja izašla“. Moja ćerka Milica je dobila poslednji šamar kada je imala 13 godina – i to zasluženo. Kasnila je 90 minuta sa treninga odbojke, i bilo je već prošlo 22:30h. Ona se zapričala sa drugaricom i nije primetila koliko je vremena prošlo. Sa druge strane, telefon joj se ispraznio i ona je bila nedostupna. Pretpostavljam da možete da zamislite kako izgleda očajan tata kome ćerka tinejdžerka u pubertetu kasni 90 minuta po mraku sa treninga, a mobilni je isključen. Kada je konačno došla kući, dobila je takvu vrstu šamara da joj je velika crvena fleka tri dana stajala na obrazu. Batina je iz raja izašla.
Ljubav. Mi, moja supruga i ja, dajemo puno ljubavi klincima. Imaju (ne)ograničenu slobodu, mogu da dovode prijatelje, da prave žurke, da idu sami na more, da sami donose odluke. Npr, ćerka (ova što je dobila šamar) je imala prvog dečka sa 13 godina. Nisam baš bio oduševljen kada sam čuo da se ljubila („u usta“) sa njim, ali... Ćerka je išla sama na more sa dve drugarice u 15-oj godini, bila je u Engleskoj sama sa 16 godina. Kada su imali 17 i 15 godina, pravili su dve samostalne žurke za Novu godinu – jednu u stanu, a drugu na vikendici. Mama i ja smo udahnuli duboko i otišli 600 km dalje na mini odmor, tako da smo ih ostavili potpuno same. Jednostavno, verovali smo našoj deci da znaju šta treba da rade. Doduše, ja sam za svaki slučaj održao „motivacioni govor“ pred 15-godišnjim klincima koji je ukratko izgledao:
Deco, nemojte da pravite žurke kao u „Američkoj piti“. To je samo film.
Na sreću, poslušali su me. Valjda.
Dakle, da rezimiram. Ja, kao roditelj, ponašam se prema deci po „pravilima za pse“:
- fizički umor
- disciplina
- ljubav
- Moja ćerka Milica je završila Matematičku gimnaziju u Beogradu kao Vukovac. Nije „genijalac“ kao što vole da kite sve iz MG, no nije baš ni lako završiti MG sa prosekom 5,0. Trenutno je student prve godine Ekonomije, dala je dva ispita za četiri meseca. Ima dečka Stefana sa kojim je već 4 godine. Pristojno, lepo vaspitano dete. Jednom rečju, savršeno dete.
- Moj sin Pavle je druga godina Matematičke gimnazije. I on je sjajan u školi sa prosekom 4,6. Ima devojku (za koju ne želi da mi prizna J), trenirao je basket do prošle godine. Kulturan i normalan mladić. I on je savršen mladić, baš kakvog bi svaka majka ili otac poželeli.
- fizički umor
- disciplina
- ljubav
Fizički umor. Moji zaposleni dosta rade. Ako je standardna radna nedelja 40h, oni obično rade barem 60h. Često rade i 80h, a i duže. Neko će da kaže da je ovo „izrabljivanje radnika, da ja nisam dobar menadžer, da treba bolje da se organizujemo, bla, bla...“. Verovatno su u pravu, no moja filozofija je jednostavna – puno rada, truda, znoja, suza. Hard working.
Disciplina. Ja sam strog menadžer ili autokrata. Kod mene nema „cile-mile“. Često znam da podviknem ili da se izderem na zaposlene. Nisam baš oduševljem tom svojom osobinom, no to je tako. Doduše, to traje vrlo kratko (5 minuta) i onda nastavljamo potpuno normalnim tonom. Izuzetno sam zahtevan, imam visoke standarde i zadajem vrlo visoke ciljeve zaposlenima. Nijedan moj zaposleni neće vam reći da je „lako sa mnom“, čak štaviše. Pravi sam autokrata sa ogromnom energijom.
Ljubav. Ja izuzetno volim moje zaposlene. Dajem im puno slobode, „teram“ ih da sami donose odluke, da preuzimaju odgovornost. Često moji zaposleni nisu svesni šta sve mogu da urade – a i teško je nekada da to razumeju kada imaju „samo“ 24 ili 25 godina. Ja ih zaista volim i gledam ih kao decu. Nekoliko njih ima i roditelje koji su moji godište (1971.) tako im ja dođem kao „tata“. Blago njima, imaju tatu kući a imaju i „tatu“ na poslu.
Kakvi su rezultati sa mojim zaposlenim? Klijenti, svi redom, kažu isto:
Tvoji zaposleni izlgedaju mladoliko („kako i ne bi, kada imaju po 24-25 godina“ ) ali su istovremeno izuzetno profesionalni. Zaista su pravi profesionalci.Dakle, ovo je bila priča o roditeljstvu (deca) i menadžerisanju (zaposleni). Kod moje dece sam uspeo da primenim roditeljski pristup:
- fizički umor
- disciplina
- ljubav
- fizički umor
- disciplina
- ljubav
ljubav
Popi može da me zeza i da mi radi šta god hoće. Zašto je to tako - da li sam se umorio ili nemam više snage, ko zna? Jednostavno, Popi me „zeza u zdrav mozak“!
Dakle, dragi moji roditelji, menadžeri ili ljubitelji pasa. Bez obzira koga vodite, pokušajte da primenite pristup Cesara Millana koji se svoji na tri koraka:
- fizički umor
- disciplina
- ljubav
čvrsto i ljubaznoDajem čvrste smernice, ciljeve, rokove, zahtevam da se puno radi, tražim disciplinu, visoki standardi, posvećenost, strast. Sa druge strane, jako puno ljubavi dajem, slobode, nezavisnosti, poverenja. Čvrsto i ljubazno.
„Popi, ostavi to... ne diraj.... aaaaaaaa, poludeću od tebe. Popiiiiiiiiiiii...“