Kako da opstane jedna firma na Balkanu?
15 godina sam preduzetnica. Na Balkanu. Odnedavno najviše na relaciji Zagreb – Beograd. Kaže moja jako dobra prijateljica, poznata i uspešna preduzetnica... da sam kamikaza, da koji k... se ne okrenem Zapadu. No, o tom potom.
Kao i svi, prošla sam svašta. I sve i svašta i ono specifično za Balkan.
Sećam se komentara na prve fakture: direktor poručuje da mi plaćamo samo ono što moramo ili drugi: direktor priznaje pola fakture… pa ekipa iz Turističke zajednice komentariše: "ah šta se sve današnja mladež neće setiti…" I da ne dužim, svega je tu bilo… zaista. Kao kod svih. I nikad kraja.
U poslednjih nekoliko godina otkako sam prodala dve firme i u trećoj se bavim savetovanjem, zatrpana sam mailovima i porukama sadržaja SAMO. Idu ovako nekako.
Treba mi “samo” ime za firmu, čovjek za prodaju, posao, investitor, novac za početni kapital, kupac moje firme… nekretnina, šator, ljubavnik (ne šalim se), kontakt za ovo, savet za ono… e da, uz napomenu pa ti znaš puno ljudi. Eh, i da su samo mailovi, ubija me Fb messanger moram priznati, zlo… taman se checkiram povremeno u moje najdraže vreme i mesto - petak veče Frida, Beograd kad iskoče poruke – vidim u Beogradu ste i onda ono što ja zovem Dear John poruka – problem, kukanje od stoleća sedmog…
Malo da Vas sve nasmejem, ne veruju mi kakve ja to mailove i poruke dobijam, jednu sam pokazala kolegi u Podgorici (ne da čita, nego da vidi) i dao mi je savet od kojeg sam se danima smejala – kaže samo odgovori MORAŠ POČETI PONOVO… Dođe ponekad tako… No šalu na stranu.
Volim pomagati. I meni su mnogi pomogli. To nisam nikad zaboravila. Ipak moj problem/izazov – želim ostati ponizna, dostupna, otvorena, pomagati. Balansiram i dalje između ljubaznosti, dostupnosti i s druge strane iskorišćavanja i sagorevanja. Nekad bolje, nekad lošije.
Za sav taj “rad” u najboljem slučaju mi nude putni trošak da dođem gde su oni. U najgorem ništa ili kafu jer mailovi obično počinju sa KAD IMAM VREMENA ZA KAFU.
Kolege s Balkana mi pričaju da su se uz sve to sretali sa stavom – imate uopšte priliku, budite srećni što radite s nama…
I tako... sve sam bolja u traženju rešenja, postavljanju granica, cena… I jako volim ovu našu zemlju i susedne isto… I ostajem da radim ovde, bez obzira na sve.
Poruka – cenimo svoj i tuđi rad. I vreme. Niko nije postao stručnjak preko noći niti sakupio hiljade kontakata. Iza svega toga stoji ulaganje. “Samo” godine i godine, kontakti i kontakti, euri i euri edukacije…
a
a
Izvor: Kristina Ercegovic blog