Mikrokrediti otvaraju nova radna mesta, Svetlana Žikić, Controlling menadžer, Mikro razvoj

Mikrokreditiranje postoji u Evropskoj uniji već desetak godina i prepoznato je kao dobar alat za kreiranje poslova, što doprinosi smanjenju socijalnih kategorija građana sa državnih budžeta. Ovde se primarno radi o samozapošljavanju preduzetnika koji pokreću i razvijaju svoje biznise od kojih izdržavaju porodice i doprinose javnim finansijama plaćanjem poreza. Tvorac mikrokredita je Muhammad Yunus, ekonomista iz Bangladeša koji je za doprinos mikrokredita u borbi protiv siromaštva 2006. godine dobio Nobelovu nagradu za mir.

Evropska komisija je preduzela nekoliko inicijativa nakon 2007. godine u cilju promovisanja efekata mikrofinansiranja, prvenstveno u cilju smanjenja nezaposlenosti i ekonomskog razvoja država. Definisali su da se mikrokreditom finansiraju mikro-preduzeća i mali neregistrovani biznisi, ali i osnovne životne potrebe građana, što je nakon finansijske krize u EU potpuno dobilo legitimitet. Potencira se dvostruki značaj mikrokreditiranja: pored zapošljavanja i podsticanja preduzetništva, postoji i socijalna dimenzija koja se odnosi na uključivanje nezaposlenih i drugih osetljivih grupa (kao što su mladi, migranti, etničke manjine, stariji od 55 god, neregistrovani) u društvene tokove. Mikrokreditiranje uključuje i besplatno savetovanje klijenata.

Često se kao korist mikrokreditiranja pominje i finansijska inkluzija. Komercijalni bankarski sektor ne kreditira, niti pokazuje interes ka kategorijama građana koje smo naveli zbog većeg rizika i skupljeg, i vremenski zahtevnijeg procesa odobravanja i praćenja kredita. Postoji svega nekoliko banaka koje su razvile program mikrokreditiranja. Češće je ipak da se ovom aktivnošću bave mikrofinansijske institucije (MFI) koje imaju različite pravne oblike i koje su pokazale sposobnost da odgovore na potrebe tržišta. Ima primera i da banke ulažu u kapital MFI i time mikrokreditiranje adresiraju na institucije koje to rade po proverenim mikrofinansijskim praksama, ili postoje modeli saradnje gde u procesu učestvuju fond, banka i MFI, sa jasnom podelom uloga i rizika, kao u Nemačkoj, ili Italiji. Šansa za razvoj novih oblika poslovanja i prostor za saradnju sa bankama je i u digitalizaciji ekonomije u EU i tu se poslednjih nekoliko godina ostvaruje značajan napredak.

Mikrokreditiranje je uključeno u različite strategije i programe EU do 2020. godine. Cilj je smanjenje nezaposlenosti budžetskih rashoda i deficita, ali i stvaranja ekonomski nezavisnih građana. Imamo situaciju da je Evropska komisija prepoznala prednost profilisanih institucija koje se ovim poslom bave na kvaltetniji način od banaka i time daju veći doprinos društvu. U cilju promocije ove godine je 20.oktobar proglašen prvim evropskim danom mikrofinansiranja; obeležen je u Briselu, ali i u članicama evropske mikrofinansijske mreže, svakako i u Mikro razvoju.

Državna politika u Srbiji još nije prepoznala značaj mikrokreditiranja. Ona se ne vodi u pravcu podrške mikro i malim preduzećima, a posebno ne ide u prilog ljudima koji imaju potencijal da sami pokrenu i razviju biznis; mladim ljudima na početku karijera, ili starijoj populaciji koja je izgubila posao. Postojeći državni programi nemaju širu primenu i ne daju vidljive rezultate.

U Srbiji imamo tri mikrokreditne institucije, koje ovaj posao rade od kraja 90-tih. Međutim, uslovi su sve teži jer nema zakonske regulative koja to omogućava, i to je naš najveći izazov. Pored toga, ne postoje banke etičkog profila kao što je nemačka GLS ili italijanska banka Etica sa kojima bi mikrofinansijske institucije ostvarile partnerstvo povoljno za društvo, klijente, banku i sopstveno poslovanje. Tako da ovaj sektor u EU raste i sve je bolji, dok se u Srbiji poslednjih godina urušava. Postoji studija iz 2014. godine koja analizira ponudu i potencijalnu tražnju. “Gap” je okvirno 50% u 2013. godini, odnosno naše tri MFI, uz banke koje imaju u svom portfoliju mikrokredite i državni programi pokrenuti u tu svrhu, ne pokrivaju ni pola potreba na tržištu. Ovde apstrahujemo koliko se podaci koji su uzeti za analizu zaista odnose na mikrokredite, u smislu svrhe, ciljnih grupa i impakta.

Aktuelna situacija u sferi mikrofinansiranja je da imamo ogroman potencijal na tržištu, ali zbog zakonskih ograničenja ne možemo da ga iskoristimo.

Jedna od bitnih stvari je transparentnost koju je EU osigurala putem dokumenta European Code of Good Conduct for Microcredit Provision, koji reguliše poslovanje i kontrolu ovih institucija po EU standardima. To je dokument koji uključuje sve poslovne aspekte nebankarskih MFI (upravljanje, rizike, izveštavanje, informacioni sistem, odnos i zaštitu klijenata). Za sada se institucije dobrovoljno opredeljuju za prihvatanje ovih pravila, ali je to preduslov za apliciranje za EaSIProgram. On je namenjen mikrokreditiranju sa ciljem zapošljavanja i socijalne inkluzije. Naše tri institucije imaju jednaku šansu da apliciraju za ovaj program od kada je Srbija zemlja kandidat za članstvo u EU.

Mikro razvoj u kome radim ima donatorsko poreklo ali  je od 2004. domaća institucija, koja radi po srpskim zakonima. Kako ne možemo da kreditiramo direktno, ostvarivali smo različite modele saradnje sa bankama, u skladu sa Zakonom o bankama. Ovim načinom poslovanja dodatno se poskupljuje kredit za krajnjeg korisnika jer imamo više aktera u poslu i tehnički i operativno nam se duplira posao.

Česta primedba koja se upućuje MFI su više kamatne stope, ali tako je svugde u svetu, jer je proces skuplji, a kredit rizičniji. Tako je u Nemačkoj godišnja kamata  u bankama 4%, u MFI je 8%. Slično je u Italiji, Finskoj...

MFI u EU retko su samoodržive, odnosno dobijaju dotacije od osnivača i iz raznih programa. Ipak, cilj im je da dostignu samoodrživost, što neke danas racionalnom organizacijom uspevaju.

Autor teksta je Svetlana Žikić, Controlling menadžer, Mikro razvoj.

Tekst je preuzet iz Controlling magazina 06.