Dnevnik jednog direktora - Prevremena penzija

U svojoj ekipi je ubedljivo najstariji. Već ga svi zovu Ćale. Kad se prvi put zaposlio, neki od njih nisu bili ni rođeni. Ne smeta to Boletu, poštuju ga oni, traže često savete od njega i rado im izlazi u susret. Lako im je, mladi su, imaju snage. Pričaju samo o prodaji i ko je bolji ugovor sklopio.

Nađa je otišla u penziju kada je imala 20 godina. Mogla je još da radi, nije joj se išlo. Nije bila ni invalid, daleko bilo, zdravlje ju je služilo savršeno. Nije ništa zabrljala, naprotiv, bila je veoma uspešna u svom poslu, pravi šampion. Procenili su, ipak, da je prestara da se i dalje bavi tim poslom. Mlađe koleginice su nadolazile i za Nađu više nije bilo mesta. Takva je sudbina gimnastičarki. Čak i vrhunskih, kao što je bila Nađa Komaneči.

Boško se rodio baš u vreme kada je Nađa osvojila zlatnu medalju na olimpijadi u Montrealu 1976. godine. Tada je imala 15 godina. Boško, moj prijatelj, bio je premali da bi je tada gledao, a ni kasnije ga gimnastika nije zanima. Možda je, ipak, mogao nešto da nauči iz njenog iskustva.

Bole je komercijalista, već 20 godina. Njegov posao, u najkraćem, jeste da obilazi radnje i prikuplja porudžbine. Počeo je da radi kada je imao 18 godina, odmah posle srednje škole. Mogao je da studira, Bole je bistar i pametan, ali nije mu se čekalo još pet godina da zaradi prvu platu. Roditelji mu nisu bili imućni, pa je Bole rešio da preuzme stvar u svoje ruke. Komercijala je bila logičan izbor, jer je uvek bio društven i imao dobru priču. Brzo se snašao i naučio kako se prodaje. Bio je uspešan i vrlo brzo je zarađivao više od roditelja zajedno. Tada mu nisu smetala ni stalna putovanja niti veliki pritisak da se ostvare rezultati. Bole je navikao da je u prodaji uvek tako.

Menjao je firme svakih nekoliko godina. Prodavao je i kozmetiku, kućnu hemiju, čokolade, ženske čarape, dečiju hranu. Nigde nije stigao da se duže zadrži. Nekad svojom voljom, nekada jer su se firme zatvarale. Nije previše mario ni za menadžerske obuke i ponude za unapređenja. Mada su mu poslodavci nudili poslove u kojima će Bole rukovoditi timom, redovno ih je odbijao. Više je voleo da bude u dodiru sa kupcima, da ima dobre prodajne rezultate. Nikada nije voleo te poslove sa papirologijom. Činilo mu se da ni plata nije mnogo veća u odnosu na ono što je zarađivao kao prodavac. A i ekipa je uvek bila bolja u komercijali. Voli Bole taj adrenalin i takmičarski duh, tu borbu, dostizanje ciljeva, čvrst stisak ruke kada sklopi dogovor sa kupcem, tu arenu i borbu za svaki pedalj polica. Nema toga kod ovih uglađenih menadžerčića iznad njih. Nema u hladnim staklenim kancelarijama tog mirisa znoja, guma i benzina. Zna on sve to dobro, mnoge kolege sa kojima je počeo su sada razni šefovi i supervizori prodaje. Prodali se za sitne pare. Njemu su takvi kao i Džiboni u muzici. Počeo kao hevi metalac u “Osmom putniku”, a vidi sad šta svira. Nema Bole opravdanja za takve.

U poslednje vreme, međutim, ni Bole nije više tako dobre volje. Opao je posao, gazde su se unervozile pa pritisli, očekivano, prvo prodavce. Planovi im se uvećavaju iz godine u godinu. Kada uspeju, nekako, da ih dostignu, sledeće godine traže još više. Nekada je sam odlučivao gde će ići tokom dana, sada mu je propisano gde ide, šta mora obavezno da ispriča, koliko da se zadržava… Mora da obiđe dvadeset pet radnji dnevno. Ne stigne ponekad ni da popije redovnu terapiju za trigliceride.

Primetio je Bole da se mnogo toga promenilo otkako ima i porodicu. Trećeg sina je dobio pre godinu dana. Teško mu je da se ceo dan smeši i razgovara sa mušterijama, a spavao je tek dva sata, pošto je Luka celu noć plakao, jer mu rastu prvi zubi. Sada mu je i teško da svakodnevno putuje. Ponekad krene ujutro kad svi spavaju i vrati se posle napornog puta kasno noću i zatekne ih ponovo u snu, propustivši priliku da ih barem poljubi za laku noć. Pitao je šefa da ga malo poštedi. Ovaj mu je kratko odbrusio da ako neće ima četvoricu mlađih koji jedva čekaju da preuzmu njegov teren.

U svojoj ekipi je ubedljivo najstariji. Već ga svi zovu Ćale. Kad se prvi put zaposlio, neki od njih nisu bili ni rođeni. Ne smeta to Boletu, poštuju ga oni, traže često savete od njega i rado im izlazi u susret. Lako im je, mladi su, imaju snage. Pričaju samo o prodaji i ko je bolji ugovor sklopio. Na internetu traže nove modele računara, ajpeda, ajfona… Bole, za razliku od njih gleda nove modele nosiljki, hranilica, kolica…

Prošlog meseca su unapredili Marjana za šefa. Ima 26 godina i neke inostrane diplome. Traži od njega da poveća promet za trideset procenata. Goni ga po vasceli dan i svakodnevno mu traži rezultate. Baš je pritisao. Ne veruje Bole da će izdržati još dugo tu. Jedina nevolja jeste to što je i na drugim mestima slično kao i u sadašnjoj firmi. A do penzije još 27 godina.

I kada pročita Bole novine u kojima piše da će se radni vek pomeriti sa 65 na 67 godina i da će sindikati organizovati proteste ispred Vlade zbog te odluke, kiselo se osmehne. Pomisli šta li će biti sa onima koji su nepotrebni već u 40. godini.

Ne znam ni ja. Možda, za početak, da budemo svesni na početku bavljenja svakim poslom. Kao što je Nađa Komaneči znala i na vreme se pripremila za to. Otišla je u penziju sa posla koji je tražio mladost i energiju, te započela novi u kome je njeno iskustvo bilo neprocenjivo. Postala je trener.

Znala je Nađa, izgleda, ono što nas nikada nisu učili u školama. Da se u nekim firmama i poslovima odlasci u penziju događaju mnogo ranije. Tiho i neprimetno. Bez rešenja o odlasku. Bez ispraćaja kolega. Bez zlatnog sata. Sa samo dve reči. J..i ga…