Da li je digitalna transformacija rizik? - Bojan Radoš

  Posmatrajući vremenski horizont u poslednjih dvanaest meseci, moramo da uvažimo činjenicu da je isti inspirisan brojnim političkim i ekonomskim dešavanjima. Ono što im je zajedničko, to je da se pojavljuju pre svega kao eksterni faktori koji utiču na poslovni ambijent i poslovanje kompanija. Dovoljno je da se nabroje samo ona najznačajnija dešavanja koja imaju efekat na sve regione:

• Bregzit
• rat u Siriji
• migrantska kriza
• pad cene sirove nafte
• zabrinutost oko Kine kao globalnog lidera ekonomskog razvoja i njene monetarne politike i inflacije
• sve veća prisutnost rizika terorizma i potreba da se sloboda rezerviše terminom sigurnost
• jačanje kompleksnosti regulative i nadzora primene iste
• vrlo prisutan i značajan trend razvoja inovacija u digitalnoj sferi poslovanja, odnosno razvoja poslovanja i tržišta u virtuelnom okruženju.

Uvažavajući ciljeve poslovne politike koji treba da se dostignu, ključne zainteresovane strane (Interne ključne strane su Upravni odbor, Nadzorni odbor/Odbor za reviziju, Izvršni odbor) za poslovanje kompanije svoju pažnju svakako moraju da usmere na transparentnost sistema upravljanja rizicima kroz njegovu sposobnost da pravovremeno identifikuje rizike, kao i brzinu reakcije. Važno je da se naglasi da nije smisao samo u tome da se identifikuje rizik sam po sebi, već i njegov uticaj na strategiju poslovanja. Globalan trend ukazuje na sve veću prisutnost strepnje među rukovodstvom kompanija od kontinuiranog povećavanja uticaja rizika. Ovaj pravac dešavanja pred rukovodstva kompanija postavlja jasan zadatk da one moraju da dizajnirati ne samo sistem upravljanja rizicima, već i model koji ima kapacitet da identifikuje, ocenjuje i daje preporuke uzimajući u obzir rizike koji imaju najveći uticaj na ključne komponente strategije poslovanja. Standardizacija u domenu upravljanja rizicima ostavlja prostor da kompanije samostalno kreiraju model upravljanja rizicima, pre svega u domenu načina merenja rizika. Prisutna je kritika na račun sistema ISO 31000-Upravljanje rizicima, jer u ovom segmentu preporučuje da kompanije samostalno pristupe pronalaze rešenja. Ne postoji univerzalan šablon, nego su rešenja dizajnirana na individualnoj osnovi. Međutim, pravac razmišljanja nije svrsishodan samo u formi identifikacije i uopštenog razmatranja, već i proizvod spremnosti rukovodstva organizacije da svoje poslovno odlučivanje prilagođava indikatorima rizika apetita koji su postavljeni prema ciljevima poslovne politike. Svako odstupanje ili odbijanje povećava rizik odlučivanja. Ono što izaziva pažnju jeste prisustvo svesti o rizicima poslovanja (risk awarness) na globalnom nivou, ali kada se govori o reakcijama na rizike, one su suprotne očekivanjima. Nivo ulaganja u fazi smanjivanja troškova poslovanja kao reakcija održivosti očekivanog finansijskog rezultata potvrđuje trend da je na istom nivou u poslednja dvadeset četiri meseca, ili čak na nižem nivou svoje primene. Čini se kao da ne postoji interes da se dodatno ulaže u sistem upravljanja rizicima, odnosno da je isti preusmeren u intuitivni osećaj upravljanja rizicima. Zaključak je krajnje paradoksalan, ali može da indikuje sveukupnost smanjivanja troškova u okruženju, gde je prisutan porast rizika u poslovnom okruženju ili jednostavno da je rukovodstvo zadovoljno onim što trenutno ima. Za kompanije koje posluju na našem tržištu ovo je otvoreno pitanje, jer upravljanje rizicima i zakonske odrednice nisu razvijene u toj meri da predstavljanju dovoljan okvir za primenu. Izuzetak je finansijski sektor, ali njegovo regulatorno okruženje je definisano na ovu temu i prisutan je isti trend kao i na globalnom nivou. Da li se kompanije ovim bave i u kojoj meri, na koji način to rade i primenjuju, to je u značajnoj meri proizvod uspostavljene profesionalne prakse i svesnosti rukovodstva da ga uključe u svoj razvoj interne organizacije. Kada govorimo o vrstama rizika i uticajima, trend ukazuje na to da su operativni rizici u glavnom fokusu u poslednja dvadeset četiri meseca. U Top 10 najznačajnijih ova vrsta učestvuje sa očekivanih 50%. U preostalih 50% procenata,  2/3 se odnose na strateški rizik, dok preostali deo predstavlja rizik makroekonomskog okruženja. Posmatrano na nivou konkretnih dešavanja koja su eksternog tipa, pitanje održivosti tržišnih uslova stabilnim je svakako prioritet kako za domaća, tako i za medjunarodna tržišta. U korak sa ovim idu i pitanja regulative, njene izmene i dopune, kao i usložnjavanje konkretnih uslova privređivanja. Postavlja se pitanje koliko usložnjavanje regulatornog okvira suštinski doprinosi razvoju tržišta i koliko u operativnom poslovanju administrativni sadržaj može da utiče na smanjenje efektivnosti poslovnih procesa u samim kompanijama. Takođe, prisutan je trend koji može da bude zaista interesantan kompanijama koje posluju na domaćem tržištu, a to je rizik brzorastućih inovacija u oblasti novih informacionih tehnologija i sposobnost praćenja takvih inovacija kako bi se implementirale kao sastavni deo redovnih poslovnih aktivnosti. Izuzetno je prisutan i trend digitalne transformacije biznisa i preusmeravanje celokupnog poslovanja u virtuelnom prostoru. Jedan segment rizika jeste uspostavljanje digitalne transformacije i faze u kojoj se sam biznis nalazi, ali i afirmacija digitalnih transformacija kao dalje podrške tendencijama koje su inspirisane zahtevima korisnika usluga. S druge strane, dimenzija troškova takvih sistema predstavlja rizik procena održivosti biznisa u tradicionalnim okvirima shvatanja biznisa. Na tu kariku oslanja se rizik virtuelnog okruženja i mogućnosti da nepredviđeni događaji, hakerski napadi, mogu značajno da utiču na core biznis. Takođe, informaciona bezbednost podataka je na udaru, pa se pažnja kompanija usmerava i ka ovom području. Pitanje koje se nama postavlja, jeste: „Da li smo spremni za takav  biznis i njegov trend?“