KOLIKO JE DOBRA KONTROLA NAD LJUDIMA? - DEJANA MANIĆ KAVGIĆ (HR BUSINESS PARTNER), IMLEK AD
Dragi čitaoci controlleri, nemojte se brinuti - Finance Controlling je bio i uvek će biti neophodan u svakom biznisu i organizaciji koja jeste ili planira da bude uspešna. Tu dileme nema. Ja ću se ovim tekstom dotaći jedne druge vrste controllinga, ne brojki nego kontrole nad ljudima - bila to naša deca, partneri, prijatelji ili kolege. Tačnije, fokusiraću se na “preterivanje u kontroli i zašto njom treba upravljati”.
Na razmišljanje na ovu temu naveo me je primer jednog roditelja koji po mojim kriterijumima previše kontroliše svoje dete. “Gde si krenuo (a dete se pri tom šeta po stanu), šta tražiš u toj fioci, sa kim sad pričaš telefonom, da vidim je li to dobro - sigurno si nesto pogrešio, reci mi tačno kako ti je prošao dan u školi, daj mi da proverim da li si izabrao lepu boju…”, samo su neke od uobičajenih rečenica. Naravno, svako ima svoje shvatanje ispravnog roditeljstva (ako takvo uopšte postoji) i ko zna koliko grešaka svako od nas roditelja, uglavnom nesvesno, pravi. Isto je i u našim ulogama u poslovnom delu života, naročito ukoliko ste nekome rukovodilac. Kao roditelji, gradimo decu od rođenja po nekom našem modelu. Kao rukovodioci tima, biramo saradnike ali ih uglavnom dobijamo. Dobijamo odrasle osobe sa već izgrađenim karakterima. Potrebno je prvo da ih dobro upoznamo, da bismo uvideli koji pristup je najbolji.
U oba slučaja, moje pitanje je koliko i kakve sve negativne efekte može da izazove preterano praćenje svakog koraka vašeg deteta, odnosno saradnika. I gde je ta granica između neophodne i preterane kontrole? Svi bi ponekad trebalo da se zapitamo gde smo na ovoj skali. Jer, preteranom kontrolom možemo da izazovemo nedostatak poverenja, a to je nešto najgore što može da nam se desi u bilo kojoj životnoj ulozi. Kao rezultat gubitka poverenja, možemo da dobijemo različita ponašanja, a u zavisnosti od karaktera osobe. Obično su to baš dijametralna ponašanja. Na primer, buntovništvo, negiranje, odbijanje komunikacije, i nasuprot tome potištenost, nedostatak inicijative i stava. Ako se preterivanje u kontrolisanju dešava tokom dužeg vremenskog perioda, to može da ima baš loše posledice. To je kao kada u teretani mesecima radite pogrešnu vežbu - nemojte posle da se iznenadite odakle vam se pojavio mišić koji inače ne bi trebalo da razvijete! Mada, na primeru teretane, rešenje je lako - pitati stručno lice kako se pravilno rade vežbe i rešena stvar. Ljudski mozak je malo specifičniji “mišić”, tako da je pravilna vežba za jednu osobu, obično pogrešna za drugu. Vežbe, odnosno pristupe morate sami da otkrivate, menjate i prilagođavate ih po potrebi, kako biste postigli željene efekte. Morate sami da određujete meru dnevnog, mesečnog, godišnjeg i celoživotnog controllinga. Pa kako nam bude.
Ovo su samo neki od predloga koji mogu da daju dobre efekte:
- otvorena komunikacija umesto kontrole
- dajte im dobre primere, a neka sami dolaze do svojih dobrih (ili loših) rešenja
- nakon pada dajte im ruku, ali neka uvide da su sami za to odgovorni
- ukažite im na to da uvek mogu da budu bolji od drugih i od sebe, ali samo ukoliko to oni žele (ne vi)
- a umesto kritike, opet im dajte primer kako može da se bude bolji i zašto
- pronađite ono što ih najviše motiviše. Recite im da je u ovom svetu jako važno da budu svoji.