NEPRIUŠTIVI "LUKSUZ" U POSLOVANJU - VIŠE ≠ BOLJE - Kaizen
Nepotrebne zalihe su „luksuz“ koji ne možete priuštiti u poslovanju.
Uopšteno gledano, gubici koji se javljaju u vidu nepotrebnih zaliha predstavljaju svaku vrstu materijala koja trenutno nije potrebna za zadovoljenje zahteva kupaca. Zalihe se javljaju u više oblika, a neke od njih su: sirovine, poluproizvodi, gotovi proizvodi, rezervni delovi, višak alata, višak dokumentacije, ali i e-mailovi mogu biti vid zaliha.
Zalihe su direktno povezane sa cash flow-om. U slučaju kad se zalihe pretvaraju u profit sa niskim stepenom zadržavanja, iz perspektive cash flow-a kompanija se nalazi u dobroj situaciji. Nasuprot tome, ako se javi višak zaliha koje su dobro plaćene, a jedino zauzimaju prostor i ne upotrebljavaju se, onda je situacija veoma loša.
Postoje tri vrste zaliha:
Većina organizacija potcenjuje troškove koje izazivaju nepotrebne zalihe zato što ih posmatraju jedino kao kamatu na novac koji je potrošen za stvaranje istih. U osnovi, postoji tri tipa troškova koje stvaraju nepotrebne zalihe i to: troškovi usled zastarevanja zaliha, troškovi usled opadanja cena elemenata zaliha na tržištu i oportuitetni troškovi koji nastaju usled pravljenja proizvoda koji su uskladišteni, a ne onih koji se mogu prodati.
Možda i najveći trošak koji stvaraju nepotrebne zalihe je pružanje lažnog osećaja sigurnosti koji se stvara kod ljudi. U slučajevima kada zaposleni stalno posmatraju visok nivo zaliha svi problemi ostaju sakriveni ispod površine.
Šta sve prouzrokuje nepotrebne zalihe:
Sledeće alate možemo koristiti kako bismo smanjili gubitke koje izazivaju nepotrebne zalihe:
Uopšteno gledano, gubici koji se javljaju u vidu nepotrebnih zaliha predstavljaju svaku vrstu materijala koja trenutno nije potrebna za zadovoljenje zahteva kupaca. Zalihe se javljaju u više oblika, a neke od njih su: sirovine, poluproizvodi, gotovi proizvodi, rezervni delovi, višak alata, višak dokumentacije, ali i e-mailovi mogu biti vid zaliha.
Zalihe su direktno povezane sa cash flow-om. U slučaju kad se zalihe pretvaraju u profit sa niskim stepenom zadržavanja, iz perspektive cash flow-a kompanija se nalazi u dobroj situaciji. Nasuprot tome, ako se javi višak zaliha koje su dobro plaćene, a jedino zauzimaju prostor i ne upotrebljavaju se, onda je situacija veoma loša.
Postoje tri vrste zaliha:
- Ciklusne zalihe koje se koriste za pokrivanje normalne tražnje koja je predstavljena u planu proizvodnje. Nivo ovih zaliha se izračunava jednostavnim množenjem prosečnog broja potrebnih jedinica i vremena dopune zaliha. Drugim rečima, ako je vreme potrebno za dopunjavanje zaliha 3 dana, a prosečna dnevna potreba je 1000 jedinica, nivo ciklusnih zaliha je 3000 jedinica. Potrebno je dobro definisati ova dva faktora kako bi se ovaj tip zaliha što preciznije izračunao. Postavlja se pitanje kašnjenja u snabdevanju, promena u zahtevima, ili drugih neplaniranih promena. Zbog ovakvih scenarija se formiraju naredne dve grupe zaliha.
- Buffer zalihe se koriste za sprečavanje posledica iznenadnih, neočekivanih varijacija u tražnji. Za izračunavanje ovih zaliha uzima se u obzir standardno odstupanje kako bi se izračunala verovatnoća pojave varijacija u tražnji. Ove varijacije se identifikuju i analiziraju tokom svakog perioda dopune zaliha kako bi se mogao uočiti trend pojave odstupanja. Mnogo faktora utiče na izračunavanje nivoa ovog tipa zaliha, a najčešći su greške u predviđanjima i velike varijacije u potražnji.
- Sigurnosne zalihe su zalihe koje obezbeđuju zadovoljenje zahteva i pored pojave zastoja, defekata ili drugih faktora koji su deo svakodnevnog poslovanja. Nivo ovog tipa zaliha svaka kompanija treba da računa uzimajući u obzir faktore koji se javljaju u njihovom poslovanju, a mora ih pratiti kroz dovoljno dug vremenski period kako bi se mogao utvrditi najveći i najmanji mogući gubitak. Neki od faktora mogu biti: defekti, dorada, zastoji i kašnjenja u nabavci. Svaki od faktora treba da pratiti i dodeli mu određani udeo u ukupnom nivou sigurnosnih zaliha. Kako bi nivo stalno odgovarao trenutnoj situaciji, mora se vršiti neprekidno praćenje navedenih faktora i ažuriranje nivoa kako se ne bi javio manjak ili višak zaliha što u oba slučaja dovodi do gubitaka.
Većina organizacija potcenjuje troškove koje izazivaju nepotrebne zalihe zato što ih posmatraju jedino kao kamatu na novac koji je potrošen za stvaranje istih. U osnovi, postoji tri tipa troškova koje stvaraju nepotrebne zalihe i to: troškovi usled zastarevanja zaliha, troškovi usled opadanja cena elemenata zaliha na tržištu i oportuitetni troškovi koji nastaju usled pravljenja proizvoda koji su uskladišteni, a ne onih koji se mogu prodati.
Možda i najveći trošak koji stvaraju nepotrebne zalihe je pružanje lažnog osećaja sigurnosti koji se stvara kod ljudi. U slučajevima kada zaposleni stalno posmatraju visok nivo zaliha svi problemi ostaju sakriveni ispod površine.
Šta sve prouzrokuje nepotrebne zalihe:
- U najvećem broju slučajeva kompanije proizvode dodatne delove (proizvode) za slučaj pojave škarta. Ovakvim postupanjem se samo maskira realan problem u kvalitetu ili nemarne greške pri proizvodnji,
- Još jedan scenario koji se često javlja je ocenjivanje i nagrađivanje zaposlenih isključivo na osnovu broja proizvedenih jedinica. Ovde se ne uzimaju u obzir stvarne potrebe kupaca,
- Izostanak nivelisanja proizvodnje, kao i isprekidani rasporedi proizvodnje često vode do poteškoća u održavanju optimalnog i održivog nivoa zaliha,
- Takođe, kada kompanije pokušavaju da proizvode isključivo vođene prognozama, nastaju problemi zato što današnje tržište ne dozvoljava opredeljenost na takavu organizaciju proizvodnje. Jedino detaljnom analizom i pažljivim definisanjem predviđanja, jedan deo proizvodnje se može organizovati na ovaj način kako bi se izbegle greške.
Sledeće alate možemo koristiti kako bismo smanjili gubitke koje izazivaju nepotrebne zalihe:
- SMED (Single Minute Exchange of Die) – Jednominutna promena alata. Osnovna premisa na kojoj se zasniva ova metoda je izvršenje što više podešavanja dok je mašina u procesu rada kako bi se smanjilo vreme zastoja pri samoj promeni alata. Zaustavljanje treba da bude što manje pre početka proizvodnje novog tipa proizvoda,
- One piece flow – Jednokomadni tok je jedna od najčešće primenjivanih metoda za smanjenje nivoa zaliha. Zasniva se na principu da svaki radnik proizvodi jadnu jedinicu proizvoda i prosleđuje je u sledeći proces jedino onda kada naredni proces ima potrebu za njom. Rad je usklađen Taktom i svaki operator je u potpunosti svestan šta se dešava u procesima pre i nakon njega,
- Kanban – Jedan od najuspešnijih alata za eliminisanje prekomernih međuprocesnih zaliha. Zasniva se na pull principu gde se signalizira potreba za određenim materijalom (proizvodom) uzvodno tj. od krajnjih ka početnim proizvodnim procesima.