Korporativna kultura - mit, zabluda ili nešto treće?, Lidija Latinović, HR direktor, Carlsberg

Više od decenije radim u danskoj kompaniji i osećam se kao “svoj na svome”. Jaka i jasno definisana korporativna kultura daje osećaj da smo komotni u cipelama koje nosimo i doprinosi boljoj motivaciji i angažovanosti zaposlenih. Ponosni smo na našu neposrednost i neformalnu komunikaciju. Ali iza ove, na prvi pogled „ležernosti“, stoji dugogodišnje nastojanje da budemo jedna velika porodica, da tim bude važniji od pojedinca, da svako od nas može da menja stvari na bolje i da hijerarhija, iako jasno definisana, ne treba da bude prepreka za neposredan kontakt i otvoren razgovor. Koliko je korporativna kultura važna, govore i redovna ispitivanja stavova zaposlenih i istrajnost da uspemo u nameri da nas ona razlikuje od ostalih i da nam da konkurentsku prednost.

Sigurna sam da je i u ostalim kompanijama slično. Možda se identitet gradi kroz neko drugo ponašanje, ali on postoji i vidljiv je na svakom koraku. Međutim, zapitamo li se nekada da li je dovoljno da iskusnom menadžeru koji se pridruži našem timu samo objasnimo da mi to radimo ovako? Kako on da se snađe u lavirintu neformalne komunikacije, skraćenica koje svi razumemo samo on ne, zahtevima da ovde sve radimo sami bez asistenata, sekretaricai vozača i da je za odluku potreban konsenzus?

U poslednje vreme mnogo razmišljam na ovu temu. Zaposlili smo divne ljude, profesionalce iz drugih kompanija, svesni da oni donose drugačiju kulturu sa sobom i da su spremni da prihvate novi know-how. Smatrali smo da će lako da se naviknu na naš način rada, jer je „opušteniji“, „neformalniji“, „slobodniji“. Međutim desilo se nešto sasvim suprotno. U početku su bili oduševljeni, vremenom  zbunjeni i zabrinuti i pojavile su se sledeće nedoumice:

• Kako direktno da razgovaram sa generalnim?
• Upravo mi je zaposleni iz drugog sektora napisao mejl i dao predlog šta treba da unapredim u svom sektoru.
• Zašto mi ne dozvoljavate da persiram kolegi, pa radim to poslednjih deset godina?
• Zašto finansije stoje između mene i kupca?
• Zašto mi HR biznis partner diše za vratom?
• Zašto nam je potreban trening? Nismo bolesni, potrebna nam je disciplina.

Jake korporativne kulture formiraju naše ponašanje i vremenom se identifikujemo sa kompanijom u kojoj radimo. Ukoliko menjamo kompaniju, veoma je važno da znamo šta da očekujemo i da zapitamo sebe da li smo spremni za promenu. Jer, kompanije će da istraju u svojim nastojanjima da održe kulturu, a na pojedincu je da proceni da li može i želi da se u nju uklopi. Da li je kultura kompanije u koju neko dolazi u skladu sa njegovim ličnim vrednostima i uverenjima?

Ali ovde nije kraj priče. Kompanijama je takođe potrebna raznolikost, fluktuacija, „nova krv“. Da li je došlo vreme da samo zapošljavamo mlade talente i kreiramo ih prema našim potrebama ili treba da napravimo iskorak, da rizikujemo i da budemo strpljivi? Mislimo da je osim zapošljavanja mladih talenata potrebno da zapošljavamo i profesionalce koji imaju znanje i iskustvo, ali njima je potrebno vreme i podrška da razumeju zašto su nam određena ponašanja važna i kuda ona vode.

Verovatno ste dok ste čitali ovaj tekst razmišljali o zlatnom pravilu u procesu zapošljavanja, a koje govori da je najvažnije da se proceni da li kandidat može da se uklopi u vašu kompanijsku kulturu. Da li je dovoljno da ovo pitanje postavimo samo tokom procesa selekcije ili je potrebno da napravimo sigurnosnu mrežu podrške sa većim akcentom na kompanijsku kulturu?

I ako se pitate zašto ovaj tekst nije u prvom licu, onda okrivite kompanijsku kulturu, tim ispred pojedinca, ili možda liderstvo 5 nivoa, paradoksalnu mešavinu lične skromnosti i profesionalne odlučnosti.

Autor teksta je Lidija Latinović, HR direktor, Carlsberg.

Tekst je preuzet iz Controlling magazina 06.