Ovde se pravi razlika između osnovnih komponenata na kojima se zasnivaju objekti u izveštajima i prezentacijama: mere (prodaja i zaposleni), dimenzije,1 (zemlje i proizvodi), i analize (sortiranje ili proseci).
Vrednosne mere2 s karakterom protoka su prodaja i troškovi perioda, a s karakterom stanja su bilansne stavke kao što su kapital i potraživanja. Količinske mere s karakterom protoka su količina rezultata u jedinici mere i potrošnja energije u kWh, a s karakterom stanja su broj zaposlenih i nivo zaliha po jedinici mere. Izazov je da se dobro prikaže ne samo mnoštvo pojedinačnih mera već i njihove brojne kombinacije i da se objedine u jedinstven koncept jezika i prikaza.
Vremenski periodi su prisutni u gotovo svim izveštajima i prezentacijama u oblasti biznisa. Zbog malog broja različitih vrsta perioda, lakše ih je standardizovati nego druge komponente, jer se primenjuju slično i u najrazličitijim sektorima.
Ono što je rečeno za vrste perioda, važi i za kategorije podataka. S jedne strane, one su važne za većinu izveštaja i prezentacija, a s druge strane, mali broj različitih kategorija podataka olakšava ujednačavanje po raznim poslovnim sektorima.
Pojedinačne veličine,4 kao i mere koje se primenjuju, razlikuju se po poslovnim sektorima. Ako se uključi tri do pet različitih veličina, kao što su proizvodi, prodajna područja, ili lokacije, može se napraviti razlika između njih pomoću simbola (sličica).
Analize podrazumevaju tipične analize poslovanja. Osnovne analize su proseci i sortiranje, a pored njih postoji i veći broj drugih analiza. Ovaj pojam se odnosi na sve druge oblike analize koji služe za evaluaciju mera.
Pojam prosek obično se odnosi na srednju vrednost različitih vrednosti ali se može odnositi i na medijanu. Za izračunavanje proseka pogodni su i podaci o protoku i stanju. Proseci se računaju kako za vremenske analize (na primer, meseci jedne godine) tako i za strukturne analize (na primer, prodaja više zavisnih kompanija).
Tipični proseci za vremenske periode su:
Tipični strukturni proseci su po:
U ovom slučaju se izračunavaju konkretne mere za prosečan element jedne veličine. Sledeće mere ne uključujemo u analize već u ključne podatke:
U ovom slučaju se prave raciji koje po mogućstvu treba tretirati kao ključne podatke.
Akumuliranje (YTD) se odnosi na zbir vrednosti uzastopnih vremenskih perioda koji počinju u jednom određenom trenutku. Sabiraju se mesečne vrednosti, bilo u kalendarskoj bilo u poslovnoj godini, da bi se videlo da li je brojka dostignuta do ovog trenutka u odnosu na iste periode prethodne godine ili budžet, u okviru očekivanog racija ili nije.
Akumuliranje u striktnijem smislu odnosi se samo na brojeve s karakterom protoka, kao što su prodaja ili troškovi. O akumuliranju možemo govoriti i kod brojeva s karakterom stanja ako se tu napravi “kumulativni prosek” – na primer, prosečan broj zaposlenih u prvih četiri, pet ili šest meseci jedne godine (ta funkcija se pominje u okviru proseka jer se u ovom slučaju odnosi na progresivni prosek tokom vremena).
Naravno, mere se mogu sumirati i u drugim oblicima osim perioda, premavalidnoj strukturi veličine kao što su regioni ili proizvodi, međutim, te analize ne treba nazivati akumuliranje već npr. sumiranje.
Rolling (pokretni zbir, pokretni prosek) se odnosi na zbir ili prosek određenog konstantnog broja perioda. Obično se sabiraju vrednosti poslednjih 12 meseci kalendarske ili poslovne godine da bi se utvrdilo da li do tada dostignuta godišnja vrednost jeste ili nije u okviru očekivanog racija. Ova vrednost se poredi sa budžetom ili sa istim periodom prošle godine. U ovom slučaju, rolling se odnosi i na brojeve s karakterom protoka i s karakterom stanja.
Uobičajene oznake su MAT (Moving Annual Total – pokretni godišnji zbir), MAA (Moving Annual Average – pokretni godišnji prosek) i LTM (Last Twelve months – poslednjih dvanaest meseci).
Za analize poslovanja se koriste razni oblici korigovanja numeričkih serija za:
Ove analize su značajne za mere s karakterom protoka i stanja. Čak i ako se obično koristi korekcija za vreme (na primer, neutralizacija uticaja kursa tokom nekoliko godina), postoje i korekcije za strukturu (na primer, promenljive nabavne cene za važne sirovine na različitim lokacijama).
Ova analiza se odnosi na sortiranje po opadajućem ili rastućem redosledu elemenata. To obično podrazumeva pravljenje redosleda mera u strukturnim analizama. Primena funkcija sortiranja kod vremenskih analiza retko je korisna. Naravno, mere s karakterom protoka i stanja mogu da se korisno sortiraju na isti način. Prilikom sortiranja po redosledu mogu se razlikovati slova (abecedno) i brojevi (numeričko).
Izbor se odnosi na funkciju sortiranja. Ona se obično koristi da se utvrde najbolji (najbrži, najskuplji) ili najgori (najsporiji, najjeftiniji) elementi. Najčešći oblici izbora su prvih deset, poslednjih deset, prvi kvartal, poslednji percentil itd. koji se koriste i za statističke opservacije.
Sumiranje se odnosi na sabiranje izabranih elemenata. Tu ne treba ubrajati sabiranje koje je već navedeno u hijerarhiji veličine – na primer, sabiranje pojedinačnih zemalja na jednom kontinentu. Tipične primene sumiranja jesu prodaja po kupcu ili prodaja proizvoda s određenim svojstvima.
Indeksiranje sumira sve različite funkcije koje uključuju analiziranje varijanse od referentne vrednosti 1 ili 100%:
U ovom slučaju postoji i vremensko indeksiranje (kretanje kursa u odnosu na referentni datum) i strukturno indeksiranje (poređenje prodaje u jednoj poslovnici s prosečnom prodajom). Za ovu analizu jednako su pogodne i mere s karakterom protoka i stanja.
Standardizovanje (norma) se odnosi na vremensko ali i strukturno poređenje više delova jedne celine izraženo u procentima ukupnog iznosa. Primeri toga su mesečni udeo izvoza proizvoda i procenat prodaje u izvozu u više zemalja tokom perioda od godinu dana.
Indeksiranje i standardizovanje su slični, mada se indeksiranje obično tiče odnosa (izraženog u procentima) prema jednoj vrednosti, dok se standardizovanje odnosi na poređenje više delova (izraženo u procentima) jedne celine.
Kao što je ranije pomenuto, razlikovanje ovih od drugih oblika analize pravi se iz pragmatičnih razloga a gore navedena lista nikako nije potpuna. Druge funkcije obuhvataju:
Kao primere poređenja i razlika u ovom smislu pominjemo sve ad-hoc analize koje služe nekoj jedinstvenoj svrsi – na primer, poređenju dve ekstremne vrednosti. S druge strane, u običnim analizama ove vrste govorimo o poređenjima i varijansama (videti gornji tekst).
Zbog posebnog značenja, varijanse se razmatraju zasebno kao poseban oblik analiza. Kod mera razlikujemo osnovne dimenzije, s jedne strane, i ključne podatke, s druge. Analize delimo na dve grupe:
Ta razlika je donekle proizvoljna ali ipak opravdana iz praktičnih razloga. Poređenja i varijanse igraju posebnu ulogu u mnogim izveštajima za menadžment. Oni već imaju visok nivo složenosti i do izvesne mere idu zajedno više od drugih oblika analize. Iz navedenih razloga oba ova oblika analize se razmatraju zasebno.
Kada se posmatraju tipične analize koje se koriste u finansijskim i controlling izveštajima pod naslovima “poređenja” i “varijanse”, postaje jasno da su veoma dobro klasifikovane:
Sistem koji je korišćen na slici 2.2.6 dokazan je u praksi i može lako da se proširi da bi se nesmetano uključile i druge vrste budžeta, planova ili prognoza. Ne samo da su naročito važne ujednačene oznake za različite vrste podataka kao što su ACT i LY, već je bitna standardizacija oznaka i vrsta varijansi kao što su ACT i LY%. Preporuka je da se apsolutne varijanse prikazuju sa “stubićima” tj. sa istim simbolom kao što je i originalna vrednost (ACT, BUD). Sa druge strane, relativne varijanse treba da se prikažu sa “štapićima” jer su one drugačije izražene u odnosu na apsolutne varijanse.
Napomena
HICHERT®SUCCESS i IBCS® su zaštićena imena. Izvor: www.hichert.com